Школски гласник

Стр. 48.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

првог читања с успехом могу употребити као нотребне речи, гласови јЈ .удп н жпвотиња који ће јаче остатн у меморији дечјој, него називи обичних ствари у којнх је почетпи глас средиште иажње и меморије дечје. У овом последњем случају детету је потребно да се сећа тог једног гласа и да га излучује нз оне целине, целе речи, где је тај глас саставни део. Код употребе самосталнпх гласова дотпчни глас који се меморира, сам је за себе једна целнна, с тога је много нодесннјп да се на њему усредсредн дечја меморнја. :!: Разуме се даје овде опрезна иажња потребна у најјачој мери у првом почетку, с тога се ње тада и највећма ваља држати, а што се даље нде, то се постепено од ње н одступа, а то је онај момент кад се место таких гласова узимају нормалне речи које вигае не значе усклике или гласове животињске, него су пмена појединих предмета. Осим мало час наведенога под линијом, ваља споменутп резултате који су добивени иомоћу експеримената а пду у корист гато сигурнијег упознавања новог писмена. Маркс Лобзин наводи да у томе јаку улога игра п дебљина н величина писмена. Према покугаајима које је он пзводио на 15—18.000 случајева помоћу тахпстоскопа, догаао је до резултата, да су неки знацн упознатн билп одмах или после два, три нокушаја, а за неке је требало и 20—30 покушаја. При тим покушајима опазнло се да успех завнсп и од светлостп, односпо сунчаног п мутног дана, исто тако разлике је било п у покушајима пре подне од оних после подне. Нема сумње да је један од ирвих услова за добро намтење појединих научених слова, да се у градиву за чптање код сваког повог писмена чеето понављају у разпим комбинацијама, сва писмена која су дотле већ научена. Алн најприроднији је пут, ако се дете иотсећа на артикулациони извор дотичног гласа и тако нзазове да само пзрекне тај глас. Покушајима вигаегодишњнм уверпо се п писац овога, да је то и природно п лако п заннмљиво за децу, а практично и корисно по

* Помоћно средство овоме је иека слика уз ненозиат глас. Вилман држн: „да су сјшко добро средство да заборавност деч.ју крећу на лшвл>п рад, т. ј. да се дете помоћу слике сети на глас који је заборавило. Особито иомажу такп подстпцаји прп дечјој с.амораднш код куће, јер изазивају у деце радост кад сама изиађу име неког ппсмена". Ако ово важи за тај случај, где се деца помоћу слике подсећају на нрвп глас који пм треба .јер су га заборавилп, онда је ,то још поузданије средство у оном случају, где је сликом нриказан баш сам дотпчни глас иа који Дете треба да се иодсети, а тако исто је од јача значаја и при учсљу иисмена, која касиије долазе на ред где дете учп по методу иормалних речп. Овде код сваког новог ппсмена у целој речи која. му се нзиоеп, познаје дете све гласове одиосно нисмена, само тај новп пма да само дете пзнађе, односно одмах га уочп. јер је обично на почетку плп на крају речи.

саму паставу у првом писању-мптању. За што боље учвргаћпвдње поједиипх ппемена илн гласова у памтењу, узнмале су се већ од давнпх времепа слпке у помоћ. Негде се игало за тим, да се помоћу слике дете лакгае подсетн на облик писмена. Овакнх покушаја било је још у првој половинп 16. столећа (код Буна, Роленхагена, Олеариуса п др.) а таких средстава има и данас. Некп су методичарп узпмали слике у помоћ да њима нодсете дете на дотпчни глас који неко писме приказује. Најстарији је пример за ово буквар немачког свештеннка Јакова ГрисбајШла (Огиз8Пеи1е1) од 1531. год. Слике које се за приказ гласа узпмају, разно се узпмају. Негде су слпке неких ствари, од чпјег се имена узима првн глас, да подсети на оцо што се учи, а негде се слпком нриказује нека живОтиња пли неки догађај, где се потребни глас истиче као природпа последица. II код Икелзамера н Грисбајтла, а тако и касннје код Коменског (1658. г.) налазе се слике животнња чнји глас је приказан за лакгае мембрпрање дотичног слова које се учи. Неки су пак узимали слику у помоћ да се дете подсети па известан глас у дотичној речи. Глас тај бпвао је илп на почетку речн илн на крају или у срединп. Узима се слпка у помоћ и тако, да пе подсећа само на глас дотичнога ппсмена, него и на облик. Ово је било још у 15. веку а п доцнцје, поглавито је то радио Данцпшки управнтељ гакола Буно (око 1650.) Слике су морале бити налнк словиМа. Јегуљу је иршсазао у слици тако, да је савијена зсао а (Аа1). С таким сликама довео је у везу неке прпче, с којпма је хтео да да живљи значај опим слпкама. :: Но колпко је то у већини случајева неиодесно впдп се п у номенутом Буквару, од С. Чутурила. Осим већ напоменутих помоћинх средстава, измпшл.алп су учитељи и многе друге начине како би олакшали рад п себи и децн код нрвог чнтања. Др. В. Јитпнг (ЈиМш^) впдп у томе свему несвесну борбу за слободом од неког приШиска, чију природу довољно не познајемо. С тога вели: „Кад бн њихова (немачка) буквица била иростпја, правопис у складу са фопетиком, уз то јога подесно учнло ва ученике, да би даровптп учителга, ретко долазилп у опасност, да пођу толиким страннутнцама, на којима се лако пзгубн нз вида сама сврха". 0 свему овоМе Кер је пзрекао мига ./Беп .е: .,Да би требало већ једном ночети са доследногаћу и слнку узимати у помоћ само кад треба да се означп први г.пас у речн нлн, према методу пормалнпх речи, да се њомс У нас је употрвбпо такав начпп Ст. Чутурпло у свом „Буквару", :<а осн. школе у крал.евпнп Орбији. Веоград, 1905.