Школски гласник

Бр, 9.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Стр. 149

Толстојевског. Али, ми нисмо Гуси. Ми смо тањих ребара. Нама треба бољи духовно-просветии оклоп. У ону масу тешко продире себични Запад, а на Истоку су они, који су још даље од — Руса... Какву би школу хтео народ, маса, ево видимо. Тако је, видите, школа иостала нека играчка у рукама народа. У модерној Швајцарској за по дапа, ако дете изостане без дозволе од школе, плаћа се 36 франака. А ми се просто играмо и шалимо са школом, заједно са њеном декорацијом. И, ето какву би школу хтео добар део нашег народа. Исто је тако, када би питали много школско дете, хоће ли у школу? Куда би тада дошли? Знамо ми сви, да има много што-шта, да се измене, дотера у нашој данашњој школи, у њеном раду, али о томе ћемо говорити доцније. Сада знамо, да данашње наше друштво, из наведених узрока, слабо пажње поклања школн у жељепом нравцу. Најпосле тако је било, а и данас је и код неких других народа у Европи. Многоме смо и сами криви, зато и пишем ово у нашем листу. Немачки је сабор тек ове године уредио стање својих учитеља по жељи напредних људи и учитеља, те ови рекоше: „Ниње отпушчајеши... .јер видеше очи иаше сиасеније своје". И сада ће се још живље бавити просвећивањем народа. А код нас? Свуда смо скоро једнаки. Бно вам учител>а Поповпћа у Ст. Србији (бившој), у којој је сриска држава издржавала школе, прича, како сељаци нису хтели бадава да довезу за школу по држави купљеиа дрва... Па ни наши Мађари нису боЈви. Овде је Јулијанска школа. Све издржава друштво. Али сељаци нису хтели џабе довести купљени угаљ за ложење школе. „Нека нам друштво плати" — рекоше. Ово је, додуше, врло бледа слика школске декорације, али се из ње може .јасно видети, како је школа укалупљена са нстом тако, да не може успешно развијати свој рад. Учитељ ]е у вечнтој борби са том декорацијом, те малакше,

и на крају крајева мора да се изједначи са — селом, нли рано леже у гроб. Тој декорацији имамо да захвалимо и многе учитељске премештаје. Колико сам их и сам лично оплакао! Колике испратио у забитна села! Посматрати онај немир, страх, нервозу, који ове прилике навукоше на учитељство, управо је грозно. Па наш углед услед тих нрилика! Зато се догађа и ово. У један манастир дошао .један високи гост. Намесник га проводи кроз архимандритове собе, намесникове и т. д. Дођоше до једне у нриземљу. У њој стари кревет, дрвени сто и расклиматана столица. А каква вам је ово соба? Та — промуца намесник — ту спавају финанци, жандари, вандрокаши и — учитељи!... Питаће ко, а зар нема у нашим селима и варошицама Људи? Има, има, Али ти не могу из стотине разлога доћи до речи, или и сами неће да се излажу пред онима, који се свуда Шрпају и који су се показали агилни језиком. Шта да радимо у овоме смеру, па да себи олакшамо? Неки су ми другови гОворили, да би добро било за нашу ствар расправљати ова питања у коме политичком листу, да тако задобијемо за њу остале наше кругове. Али, ја држим, да смо ми, учитељи, лист за свако своје село, варошицу, те можемо ова питања по милој вољи расправљати пред народом. Било је доста расправа и у иолитичким листовима. Оне се прочитају, па и забораве, а друштво по својој навици и даље удешава свој одношај према школи и нама, а нас остављају својој судбини. Руку на срце, Данас свако има својих невол>а, те му нпје до других. Ми морамо сами себи помоћи. Зато и пишем овде. -Ја сам уверен, да се може све, временом, постепено, окренути у нашу корист и нашега рада, спремањем терена, вођењем, васпитавањем старијих. Са затуцанима старијим, свршиће сама природа, а ми се латимо средњовеких наших васпитаника, који ће данас-сутра бити школска декорација. Ако не успемо одма у свему, али ћемо постићи, да нас у нашем раду оставе на миру.