Школски гласник

Стр. 190.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Бр. 11.

крајева пасти на дно дуте моје и ја ни којим иачином нећу бити у стању да је преварим. Знања која примим, биће распарчана, разбацана, без унутрашњег смисла, који их спаја, везује (који се постиже само слободном и драговољном тежњом ка знању), као год оно комађе разбијене статуе, огромне уметничке вредности, коју ја нисам у стању да преоправим, обновим. Из наших школа излазе људи, који су попримали истине, до којих су чувени људи свих векова и држава дошли након самоодрицања и херојских напора, но неспособни ни за једно самоодрицање, ни за један херојски напор ради привођења у живот тих поприманих истина. Оне су за њих мртав капитал, пошто је у њима потребно оваплоћење рада, стваралачки живот убијен и умртвљен оном насилном, бездушном дисциплином, која се налази у основи наше школе. Узмимо ону дивну, иуну дубоког смисла, евангелску истину: „Свећа је телу око. Ако дакле буде око твоје здраво, све ће тело твоје светло бити". Добро промислимо о тој изреци. Чисто и здраво духовно око, то је јасно појимање света и јасан поглед на околни живот. То је тако дубока чиста радост животна, која ирилепчиво утиче на околне људе, изазива у њима најчистије мисли и побуде, гони да звуче најдубље струне човечјег срца. Та животна радост приступачна је само ономе, коме се срећа осмехнула, ко је из детињства умео изпети радост ничим непомућену. Деца несвесно изазивају у души одраслих чисте мисли, ону искрену радост живота, која кипти у њиховој души. Деца освежавају околни живот, бивају нам стална жива напомена о томе, да ми од њих треба да се учимо радости живота, њиховим чистим мислима. Ми треба помоћу свести, средством напрезања наше воље да учврстимо и удубимо у себи оно, што је нашој деци од природе дато, несвесно, мимо њихове воље. Како ћемо то урадити, како да упутимо нашу вољу па да то постигнемо? Деца се баш инстинктивно радују ономе, што се душевне силе, које им је дала природа, слободно појављују у њи-

ховој души. Извор те радости је у слободном појављивању тих душевних сила. У души дечјој бије слободно чиста струја, у којој се играју зраци светлог, идеалног извора нашега живота. Само одговор на слободна питања дечје душе може учврстити у њима ону тежњу ка знању, поступно појачати у њима тежњу ка познању истине. Одговарајући на дечја питања (а њих ће увек бпти), ми хранимо дечју душу природном храном, којајој годи, радимо по њеном упућивању, складно, хармоничпо са њом, од чега у дечјој души јача потребност знања, повећава се Јблободна, радосна тежња ка њему. Деца траже и налазе код нас оно, гато им је потребно. А то пак учврпгћ^е њихове везе са нама, људима њима блиским, а преко нас са свима оним јако компликованим, разноврсним Божјим светом, који стално распирује њихову љубопитљивост, радозналост. Нашим устима као да тај исти свет одговара на њихова слободна запиткивања и покреће и побуђује их ка познању правде. При нашој помоћи, међу децом и животом који их окружује оснива се баш као неко узајамно појимање један другога, као нека светла животна веза, духовно средство, веома тајно по својој суштини, чији је једини извор — урођена човечјој души, слободно задовољена, вечна и слободна тежња ка познавању смисла живота. Свободное Воспиташе. Свет. С. Лоповић, учитељ у Београду.

ЕСЕНЦИЈН ЕКСПЕРИМЕНТЛЛНЕ ПЕДЛГОГИЈЕ. ВПСП ВРТИПРПШКИ, учитељ. Модош, Експериментална педагогија, која се оснива на експерименталној психологији, јесте, једна од најновијих грана, модерне, научне, педагогије. Рапидном развоју њезином, има се приписати узрок, што је Хербарт-Цилеров педагошки систем, постао тако рећи вулгаран.* Експериментална педагогија, као млада и нова на* Ово .је мишљење исотивника Хербартових. Ур. „Шк. Гл."