Школски гласник

Стр. 258.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Вр. 15.

Прошли сабор, — због недовољног времена, које му стајаше на расположењу и, што је морао 3 / 4 цела времена утући на бескорисне препирке и пречишћавања рачуна и радова автономних власти и органа, — упустио се у претрес тек једног делауредбеи то: о уређењу берива и црквено-појачким дужностима. Мора се признати, да је сабор ова питања на опће задовољство свега учитељства решио и, као своје решење, на највишу санкцију поднео. Но сад долази оно, чега се не убојасмо. — Закључци сабора о томе, спавају ево јоши данас сном мртвијем. II, да не би државних закона, тешко би учитељство дошло до побољшања својих материјалних прилика. Аштосетиче обављања црквено-иојачкнх нам дужности, оне нас и дал>е терете и загорчавају век. Док се санкционисаше многе и многе ствари, па узаконише и многе, а оборпше дотле узакоњене, дотле ето наша учитељска ствар пропаде у бунар. Познавајућн пак своје људе, смело и отворено тврдимо, да та наша ствар није пала сама од себе у бунар, него је немилостиво тамо бачена. ' Па, кад смо о томе сви уверени, хоћемо ли за трајање овог идућег заседања, седети скрштеНих руку и пустити, да иде како иде, па куд пукло да пукло? У оно време, када се школ. уредба појавила, обеђивани су творци њени, учитељи, па и сабор, који тек један део њезин хтеде остварити и узаконити, да намећу намет на вилајет и да руше црквено-верску традицију. Сад, када држава доноси готов закон о побољшању берива наших, нема нико петље, да тој држави скреше у брк оно, што скреса 1910. године учитељству и свима, који признају и познају заслуге и тешки живот наш. Сад када је наступило време, да издржаваоци школа по новом закону од ове године, морају учитељу свом дати повишицу, ретке су општине, које до данас изјавише готовост извршења тог закона, а многе се још скањују. Међу онима, које се решише да ће надопунити учитељу гшату,

извршише то до данас тек неколицина, а већи број мисли: само „кадјеухжупштинском записнику „заведено," може учапо старој плати и на даље живети." Ако сиромах учитељ не буде своју плату добио још неко време, мораће је потражити редовним путем. Тада ће учитељ бнти издајица рода свог. На њега ће се дићи и дрвље и камење. Оне опћине пак, што се скањују мисле: „та ваљда то баш не мора бити? моћићемо се ми из тог извући." А кад учитељу догори до ноката, па се притужи где треба, или државна власт преузме таке школе у своје руке, — тада ће и опет сиромах учитељ патити. Због његове плате, изгубила се та и та школа! У ово време, треба да је ово питање у реду баш у интересу даљег опстанка народних нам школа, а опћине чекају погнуте главе, да им се школе на очн њене потопе. А шта радимо ми? Кукамо преклињемо и молимо, све то предочавајући, али узаман. Ко још даје што на учитеља? . . . Па и то није све. Учитељи подносе и жртава и то толико огромних, колико не ће поднети ни један, па ни најбогагији Србин. Зна се, да сваки учитељ, чија школа ужива државиу припомоћ, има права рачунати на лични и скунарински доплатак, који се иростире од 200—400, па и више стотина круна. Те доплатке уживају већ многи и многи несрби учитељи. Ми, Срби за то, што нам школе не ће добијати државпе прнпомоћи, нећемо ни уживати доплатака што значи, да се берива сваког од нас са толико стотина круна крње. Код 500 паших српских вероисповедних учитеља, износи та свота годишње 100,000 односно 800,000 К. Знали смо и знамо ми то, па ипак за то нисмо испод жита радили на томе, да се опћине наше изјасне за тражење државне припомоћи, јер нам је више стало до оПстанка школа у духу и карактеру, какве нам их предадоше нашп старији. Ми сиротани ето тако одговарамо том народу, који је тако рећи листом устао да протествује против школске уредбе, којом се ишло само за