Школски гласник

Бр. 15.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Стр. 261.

мера и то прво од таквог, који идеалу објективирајуће науке близу стоји. Подсећамо па иринцип инерције (устрајности, лености). Човек који је први хтео да савлада различита кретања видљивих тела, да их среди и протумачи, био је без помоћи, јер га је притискивала различитост опажљивих кретања. Он је морао разум да узме у помоћ и посматрано преиначпти помоћу приицнпа који потпче из разума, помоћу принципа инерције. Разум је ту извршио метофизички акат, у ствари непзведив мисаони експерименат: Ако замислим , да спољне силе никако не делују, тада би то (замишљено) стање кретања (замишљеног) тела у вечности једнако остало. Принцип устрајпости, дакле, неисказује нншта о стварним чињеницама, јер трајно једнако правоцртно кретање у стварности, у искуству никако не поетоји, оно се може само зампслити. Принцип инерције, дакле, вреди само за идеална кретања и занемарује (памерно) непосредну стварпоет, удаљује се од ње, да бп сам имао вредности. Слично стојимо п са атомнма. Док се физичари и кемичари (у глави) често баве атомима, дотле у ствари још никад не видесмо једнога атома. Али то доказује недостатак нашега ока и микроскопа, а не стварност атома. Или: Боје дугине, које нам у стварности веселе око, у оптици не постоје: већ их оиа сматра као кретања једног замишљеног тела, које се етар зове. Тако на пример она не познаје црвену боју, већ „боју", која постаје, кад етар у секунди од прилике 450 билијона трептања чини. Објективирајућа метода не налази примене само у физици. И у свима областима живота хоћемо „природонаучно" да мислимо, појаве зависно од природних закона да замишљамо, тојест: покушавамо, да применимо принципе природне науке, нарочито принцип каузалиости, па њих. Животне појаве (па и жнвота целог народа, појава и ширење хришћанства) замишљају се природном потребом. При томе се стварност не узима у

обзир. Један пример, који ће нам доцније од вредности бити, расветлиће и то. Подсећамо на ту ствар, како поступа са душом природнонаучна психологија, да би појаве душевног живота природопотребно замислити могла. Како нас око при посматрању разноврсних кретања околних тела вара, унапред видесмо. Слично томе догађа се и при посматрању душевног живота. „Осећање је стало у кретању", вели Хербарт, и реч душа (8ее1е) често се довађа у свезу са речи море (8ее), чиме се хоће да подсети, како су бескрајно разноврсни процеси у нашем мисаоном и осећајном животу. Како треба ми да се понашамо према овој разноврсној стварности? Ако желимо да ју превидимо, онда морамо поједине душевпе појаве прво да сређујемо, у систем да довађамо. Према томе се мора удалити стварност, јер она не садржи никаквог система. Ову задужбину већ одавно је покушавала да реши „емпиријска психологија," Не треба мислити да емпиријска психологија садржи васколику стварност. Она дели душевне појаве на мисли, осећања и тежње или вољне акте. Али у нашем душевном животу нема осећања, које ие би уједно било мисао, или мисли која не би била везана за какав вољнн или осећајни кок, Тако чини емпиријска психологија. Али психологија треба да буде наука у вишем смислу. За њу није довољно, да групише и описује, већ она треба и да разјашњава, она треба да изналази нужне услове душевних стања, она треба да открива законе дужевног живота. У ту сврху она се још већма мора удалити од стварности: она мора за душевна стања, за такозване процесе свеети, друге процесе да постави: шелесне процесе у мозгу н нервима (живцима), зашто мора она то да чини? Ако хоћемо то да утврдимо законитост неког процеса потребро је подвргнути га проеторном и временитом одређењу. То пак није могуће учинити код душевних токова! Замисао даљине између земље и зве-