Школски гласник

Стр. 260.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

]3р. 15.

трубе са истом висином. Оба тона су и поред једнаке висине врло разнолика у бојној хармонији и могу покушати да установим разлику, при чему први тон са „округао, мекан", други са „оштар, тврд" или друкчије по мом субјективном утиску означим. Наука не може почети са оваким субјектИвним разликовањем. Ако она хоће да утврди разлику између дотична два тона у бошој хармонији, онда мора испитати, шШа је на овим субјекШивним појавама извесно објекШивно то ће рећи, шта извесно не зависи од свагдашњих слушалаца; она хоће да усшанови објективносШ или закониШосШ ових појава и с тога се зове за разлику од других објективирајућа. У нашем случају она утврђује, да звучна виљушка само један тон даје, али код трубиног тона звуче још други сазвуци, виши звуци и то посве одређени са познатим бројем трептања. За објекшивирајућу науку или природну науку у најгиирем смислу постоји једна чињеница, ако може да замисли нгужне, закониШе услове њеног биШисања. Свака је чињеница пре њене научне обраде, пре објективирања, научно непозната ствар. Она неће нпкад бити сасвим позната, она ће се свагда подвргавати многостручнијим све научним законима. Чињеница, предмет, ствар нису нешто дато у научном смислу, Цего је то вечни задатак испитивања. Да би неки предмет познат био, није доста подвргнути га само законима, већ просторном и временитом одређењу. Треба, дакле, знати, где је неки предмет односно појава на предмету п кад је то. Али и то стоји, да наша мерења нису никад посве тачна. И када ми помоћу микроскопа тачно измеримо чак хиљадите делове милиметра, не мора бити то мерење тачно и у милијонитим деловима милиметра итд. Дакле; и у просторном и временитом одређењу ни један предмет није тачно одређен, већ се стално одређује. Ако изналажење објективне истине хоћемо да означимо као задатак објек-

тивирајуће науке не смемо превидети, да ова задаћа никад неће бити сасвим решена. Сазнавање објективне истине јесте вечна задаћа науке. Како поступа објективирајућа наука при тачном одређивању свакога предмета. Овде се морамо задовољити са кратким наговештењима. Ко у ову научну област дубље жели да уђе, може читати зато дела од Тлеђтап-а, Ми1огр-а, Кап1>а и других. Ми ћемо из простране области одвојити једно једино питање, које је у нашем складу најважније: од куда узима објективирајућа наука аксиоме (врховна начела) или срества за сазнавање, принципа? Извесно не из искуства. Јер аксиоме, по којима се искуство одређује, не могу потицати од самих себе. Помислимо на каузални принцип! (Каузални принцип се зове и начело узрочности. По томе начелу свашта у природн има своје зато, свога узрока.) Већ велики енглески скептичар* Давид Уум јасно је сазнао, да у искуству принцип узрока и ефекта (дејства) нигди није као чист од двоумљења доказан, а Кант је открио, да овај принцип (узрочности) мора вредети за сваког и за свако искуство, ако је искуство уопште могуће. Ко с овим није задовољан, нека чита самог Канта. Даља разлагања морамо напустити, јер су о томе многе свеске написане и скупа садрже: принципи објекшивирајуће науке нису ставови из искусШва, већ аксиоме чисШог разума. Природно је да су они (принципи) на основу опажања откривени. Принцип кретања није се могао пронаћи пре опажања самог кретања. Али откриће једног принципа пема никаквог утецаја на важност његову. Аксиоме разума, као што видесмо, не постају из емпиријске стварности, и опет вреде за искуство. Ову привидну противуречност морамо покушати да решимо, и ми ћемо поред тога моћи замислити противност између науке и стварности. И овом ћемо приликом поћи од при-

** Скептицпзам је правац у филозофпји, по коме човека чула варају п према томе сумња у способност објективног људског сазнања. Прев.