Школски гласник

Стр. 277.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Вр. 16.

овај правилно мисли, да воли оно што је добро да се радује леиом, дакле мора своја настављања сазидати на логици, етици и естетици. Али и овај закључак је погрешан. Логика никако не казује, како Шреба мислити. Она нам само пружа мере, на основу којих можемо просудити, је ли каква миоао правилна или није. Етика не гони на добро. Човек којн тачно познаје принципе етике, не мора услед тога знања добро чинити. Естетика не образује директно за леио. Она нам казује шта је лепо а шта није. Према томе нормативним наукама (логици, етици и естетици) недостаје за нас најважније обележје, обележје обрсшовања, педагошког. Извор за педагогику никако се не може тражити у нормативним наукама. Као што педагогика не може бити примена психологија, тако исто не може бити ни примењена логика, етика нити естетика. Откуда може педагогика долазити? На основу пређашњег одељка о одношају васпитача према васпитанику одговор не може бити тежак и сумњив. За свако образовање сазнали смо као најважније обележје, обележје непосредности. Као што уметник дело своје израђује без икакве рефлексије објективирајуће науке, Шако и васпитач Шреба васиитаника да образује без рефлексије, сасвим и непосредно одат њему. Према Шоме педагогика првобиШно није могла нишШа друго биШи него умеШничка наука, коју је ошкрио какав педагошки геније. Историја педагогике даје за нраво оваком извођењу. Што је Песталоци прво написао, Линхард и Гертруда, било је једно такво откриће педагошког генија. Што он ту очигледно или аистрактно преставља из педагошке иауке, није никаква наука, никаква теорија, него непосредни (интуитиван) доживљај. 3. Оснивање научне педагогике. а) Удела објективирајућих наука. Које науке имају удела на оснивању научне педагогике? И овде ће бити целисходније, прво оне науке проматрати,

које никаквог значаја немају по обележје педагогике. То су објективирајуће науке, од којих само наука о телесном саставу човечјем и души његовој долазе у проматрање. По васпитача не може бити равнодушно, у каквом су стању тело и душа (у смислу психологије) васпитаникова, јер од здравл.а обојега зависи напредак овога. Он се при телесним и душевним разболевањима, у колико се не предаје нези лечниковој, узима као предмет анатомско-физијолошког или психолошког проматрања, те се онда тражи савет од објективирајућих наука, од медицине и психологије. Одобравајући ову чињеницу не можемо ипак заклучити, да се васпитна наука мора ослањати на медицину и психологију. Већ треба нагласити, да онај који васпитава у описаном случају није више педагог, него лечник и пспхолог; да он не ради по педагогици, већ по медицини и психологији. Свакако чеешо пута мора васпитач овакав положај заузети према васпитанику, јер он само у тешким сдучајевима зове лечника, психијатера, али све то не говори зато да је он и онда још педагог. Даље та чињеница да при васпитању абнормалне деце медицина и психологија скроз велику улогу имају, показује нам да се брига око такове деце мора поделити међу лечником и васпитачем, а не да педагогика мора бити психолошка наука. На пољу школске хигијене, што управо лечнику припада и васпитачу у толико уколико он заступа лечника, медицина и нарочито психологија су од пресудне важности. За педагогику која хоће да буде прнмењена психологија, то је по себи разумљиво, али није то главна ствар. Већ она држи, да васпитање нормалне деце, телесно и душевно здравих васпитаника, такођер, бар обзиром на васпитна срества, мора бити примењена психологија, и ова тврдња изискује дубљег обзира. Раније смо видели, да педагогика не може поникнути из психологије; али тиме није искључено да при оснивању научне педагогике врло много доприноси и она