Школски гласник

Отр. 319.

школски гллсник

ћр. 18.

муникацијама саобраћај с јужном Угарском био отежан, а друго и због тога, што је издржавање ученика у тој варошици било тешко. Кад се 1814. године школа проширила на четири семестра, у-писало се у прву годину само 10, а 1815. јавило се за упис само три кандидата. То је нагнало Уроша Несторовића да потражи за школу друго које место, где би јој био живот боље осигуран. Сомборци су се још од почетка истакли као велики пријатељи учитељске школе те потражише, да се тамо премести у њину средину. Највшпе је на том радпо сомборски свештеник Аврам Максимовић, писац првог „Српског Пчелара". Он је, у једној седници српске црквене општине речито представио важност те школе за цело Српство и њену корист за варош. По његовом предлогу донето је једнодушно решење: да се потражи, да се школа премести у Сомбор. Општина је понудила за школу кућу, поред Свето-Тдурђевске цркве, с обвезом, да ће ннсталисати учионице и притпцати јој и иначе материјалним средствима у помоћ, кад год буде потреба. То је понуда прихваћена и школа се 1816. г. преместила у Сомбор, где и данас постоји. Тим премештајем она доби услове за живот. Из Сентандрије се у Сомбор преместише сви наставници, сем Кузмана Јосића, који се понова вратио за српског учитеља у Пешту. Његово место је попуњено још те јесени Јованом Живковићем, дотадашњим професором карловачке гимназије. У Сомбор су из Сентадрије пресељена само три ученика, који су тамо свршили први разред. У други разред се уписало 1817. године 19 ученика. Бојазан, да ће се школа, због оскудице ђака морати сама затворити, отклоњена је овом сеобом. Родољубиви Сентандрејци се против премештаја нису бунили, увиђајући да би се у њиној средини живот те школе брзо морао угасити. После сто година мала српска црквена општина у Сентандреји једва се поред других народности, и опажа. Оне цркве, од којих већина више не поје, оне зграде у чаршији, у којима су живели стари богати српски трговци, негдашњи „Сентандрејци, свега света купци", прешле су с дућанима и магазама у туђе руке. Па где је то славно и богато негдашње српско насеље? Даније изумрло? Не! Гравитацијом, одвучено је оно целини свог

народног племена. Срби Сентандрејцн су се раселили у разне српске крајеве. Данашња сентандрејска општина остала је као стража да чува историеке остатке негдашње српске Сентандрије. У најлешпе дане своје прошлости могу Срби Сентандрејци узети и стогодишњицу отварања српског педагогиума, те прве стручне школе за образовање учитеље не само у Српству, већ и у целој краљевини Угарској. Та појава оцртава стару српску Сентандрију, да је она и онда била културна и напредна варошица, кад су њом управљали српски сенатори. Ђеоград. Петар Деспотовић.

Преглед књига и листова. Агсћју Тиг (Не дезатт^е РзусИо1одЈе. Негаив^е§'ећеп топ Т)г. Е. Меитапп ипс1 Т)г. IV. Т У гг Ш . Приказује Др. Паја Р. Радосављевић — Њујорк. Вапс! XIII., Не{1 1—2. Ж ЈУа-гзШ: 1)а8 Тга§-18сће. ЕГпе рв1ћо1о§18сћ -кгШ§сће Ш1;егвисћип&. Са психолошког гледишта естетнчко држање показује два степена: чисто естетски (држање естетског уживања) и критичко естетски. Први степен карактеристише се фактом, да и његова објективна илн идејацпјона страна само перцепира, опажа, а његова субјективна страна, осећај (чуство) аперцепира. Из тога следи да је чисто естетско уживање функцијонално или формално уживање; то не завнси од квалитета ндеје, т. ј. од слободног и неузнемиреног тока самог овог осећаја. Сад се излажу три питања: пптање о квалитету естетских осећаја, о модусу везе ових осећаја са идејом (представом) и о карактеру саме представе. На прво питање одговара се са гледишта критерија чисто естетског држања. На друго питање одговара се апеловањем и на асоцијацију и на емпатију: то би се могло назвати психолошким гледиштем. Треће питање има формални и материјални одговор: представа мора имати естетску актуалност, унутрашњу консистенцију; и она мора имати конкретност, афективну ваљаност. Али, како нам сада ова анализа чисто естетско држање може помоћи у теоријн трагике ? Негативно, она захтева основицу за критику постојећих теорија, метафизичку Аристотелијанске (теорије субјективног)