Школски лист

121

грижено, кое одђ жеге сунца смагле побледиле и савеле. Де воичица зажали сама на се, што готросв онако луда беше; пак-в друго итро рание дође и ружнца набра, те венацЂ себи опдете. И отац-Б небесни милиго свого децу рание себи позива, пре негЂ што ихђ сунце живота изжеже, и црвг земни страсти изгризе; а дечии е раи далеко милии; наискромнии праведникт. иеможе у нЂга ступити, ерЂ му е душа окалнна била.

М у в а. (бдна басна.) Четирг кона трчаше едаредг у коли као ветарг, и надигоше за собомт. прашину као облакг. Ту долети мува, и посадивши се на потегу кола, стане иза свегг грла викати: „гледаите лгоди, ту самв прашину н подигла."

ЛбланЂ и липа. „Будало, рече нбланг липи, пушташЂ гране у ширину, те се ето и по земљи вуку, и свакЂ ихђ довата и крха; дижи ихг у висину, где ихђ нико доватити неће." „Остави мое гране, рече липа; да ко би уморномг путнику лада правио, и где би се онако сладко одмарао, кадЂ би и н гране у висг подигла."

Тумамсч! !, пословица и изречении. Ко се са злимт> дружн, све се на зло тужн. Многи се добарт, човекг укварио дружећи се са распуштенимђ безстиднимЂ и невалнлимЂ друговима. Ко са невалнлимт> лгодма посла има, и чешће у њиово друшство оде, таи ако и не одђ едаредЂ, алт, мало по мало исто онаки бесрамникЂ и невалнлацЂ постане, ерг сваки човекг чини и неотице оно, што они, сг коима ее дружи. Буди дакле на опрезу, и одбираи себи само онаке другове, кои нитђ раде, нитђ говоре, што би стидљивостђ и савестЂ вређало, и бираи оне, за кое знапгв. да ихт, разумни и добри лгоди милуго. Друженф сђ невалнлима, неће само твоми валнности наудити, него и тво1ои срећи, и твоме добромЂ имену; човекг се по друштву познае: кажи ми ељ кимђ си, да ти кажемг ко си и какавг си. —