Школски лист

119

може ништа, него се диви ко год га види. — Мирно светлећи и своју дужност смерно вршећи одговори свећица: колко могу светлим и чиним драговољно, а и непомишљам, шта ће ко рећи и хоћели ме ко" хвалити или не.

Лисица и мајмун. Узме се лисица ругати мајмуну, што нема и он онако лепу кожу као она. Је ли твоја кожа доиста тако лепа, као што је кажеш, и тако вредна, као што хвалиш? Дакако — рече лисица, то валвда видиш и сам, нити би ми људи онако о глави ишли, да није због ове лепе коже. — Ако је то, рече мајмун, оно на част ти таково благо, оа коега ти о глави иде стај, од кога неможеш утећи.

Пас и коза. Истуче пастир своега пса немилосрдно. Ово опази коза и обрадув се у наду, да неће више пас онако пастиру веран бити, те да ће немарно пуштати стадо да иде куд хоће. Једаред заспи пастир, а коза одма прескочи обалу, па у виноград; али од часа скочи и пас за нбом ц дстера је напоље. Будало! рече коза, служиш тога, што те мало час онако нагрди. Ја своје дужности, одговори пас, погазити нећу, ако ће ми највећу неправду учинити. Челе и обадови. Једаред гледаху обадови како челе раде, па стану гунђати: по Богу, да спора и узалудна посла; нашто ли толико мерење и окруживање; свака би по десет пута изашла и донела, колко времена изгубите, око тога узалуднога уређивања. — Не дирај нас, рече једна чела, чини се, да се нередом заштеди време, мејјутим га се дваред више изгуби. Пола посла сврши, косе научи, по реду га в р ш и т и.

Де погоди! Знам ти једну колебицу шарену И у њојзи животињу малену; Њоме ти је колебица пуна сва, А домаћин има танка рога два. Он је тако веран својој колеби, Кудгод иде он је носи на себи. Рог му дирни —- он с' увуче као миш. Дал ћеш да му часно име погодиш?