Школски лист

137

Бог е лгобав.

Ти си Боже лгобав сушта, То ми кажс сунчев сни, Зора руина, вече дивно, И васцео свет оваи, Мало видим н на свету, Мален ми е очигдед, Па и опет то све есте Лмбве твое исповед. У огледу поточића, Што га кити многи цвет, Огледа се лгобав твол, Како силно лгобиш свет. Тица малих што их храниш Разлеже се свуда глас, Песма нвина учи лгоде, Да ти Боже лгобиш нас. (Из „Венца.")

Волне небом што долазе И благослов проспу своВ, И те су ти знак доброте И лгобави, Боже мои. Дуга, када од свих бон, На том небу проспе зрак, И она е Боже мили Од лгобави твое знак. Па и нвива плодоносна, Златан онаи житни влат, Та и он е нама лгодма Од лгобави твое дат. Ти благослов свету даеш, Свашта овде има плод, Да си Боже лгобав сушта То ми каже сваки род! П. Д.

Догађаи о животшшма. КОШћУШКОВ КОНБ. Славни полбски воивода Кошћушко, живише под старост у Швабцерскоб близу вароши Солотурна. Ту имађаше некоега принтела своега, па имагоћи едаред овоме нешто да поручи, зовне ондашн^га некоега младића по имену Целтиера, и предавши му своега конн да узаши, замоли га да отиђе до Солотурна. Оваб учини, а кад натраг дође, предаде конл говорећи: ево вам вашега конн и никада га више н не узлши, ван ако ми и вашу кесу не дате, да собом понесем. Кад га упита Кошћушко, зашто то, одговори озаб: Колко год сам проснка уз пут срео, код свакога стаде конб , и не хтеде с места поћи, док сваком не удели. Напоследку кад све што новца уза се имах издадо, доведе ме у не малу забуну, ер више не имах шта давати, те морах навпосле руком учинити, као да даем, и оне адне лгоде преварити, само да кући утечем.