Школски лист

ш

61

Она отиде и зовне свештеника, и сама ту остане. Л само стоим и ништа немогу да кажем, као да немам езика. И чини з1И се тако би дуго стаао, да ме сам свештеник незапита : , ; зашто си дошао синко?" Не нађох шта да му одговорим на то питан^ и почнем овако. „Молим вас да ме малко саслушате!" — „Е па шта ћеш, де говори!" — „Молим вас кажите ми паметну едну р4ч! л — „Шта ту говориш будало ?" — „бст, а сам будала, не би ни дошао да нисам будала." „Е па кажи ми шта ћеш код мене, шта ти треба?" — „Кажите ми, молим вас, каква е наша земла?" Свештеник погледи на ме, а попадиа се насмие ; тада ми е тако мучно било, неум4м вам ни казати како. — „Каква землн теби треба? рекне свештеник. Има различите земл^ : песковите, иловаче, кречне II црне земл&." — „Не, одговорим а, п вас питам : каква е наша землн уобште, како изгледа?" — „Изгледа црнкаста, то видиш и сам." — „Е лдан ти сам а! Не ум4м вам валвда казати. Мени отче нетреба то што ви говорите, него а би хтео да знам какав е наш цео св&т ? На што е он налик : на сандук, на уштипак, или може бити на лубеницу?" — „А гле ги н4га; Од куда ти е то дошло у главу? Нашто ће ти то?" — „Молим вас, отче, кажите ми, немовте одвраћати лица од мене, молим вас кажите ми!" — > 5 6ст, ест, одговори он мени, земла е баш управо као лубеница! Ех ура ! како сам се обрадовао, кад ми он то рече. Гледам ка н4га незнам ни сам шта ћу да га питам, и зарад шта сам дошао. Свештеник погледа такође на ме, мало поћути, па посл 1 ! ми рекне да уђем у собу. У соби ми рече да сБднем, даде ми ораа и почне ме кое шта разнитивати. Н после тога до^ем к себи и ослободим се. Ево сад, — помислим и, — могу да разпитам све. „Кад е земла округла, запитам га н, зашто се вода неслива, и лгоди неодпадну од н4?" — „Ти„питаш, зашто лгоди неодпадаго?" запита ме он. „Да доиста а би рад да то дознам!" Свештеник изађе у другу собу, отвори неки сандук, извади из н^га некакво парче камена, смоле, штали е, и донесе мени. „Знашли ми рећи шта е ово?" — Незнам одговорим му. „Ово е рече ми, магнет, такав камен, кои привлачи себи гвожђе." И доиста он узме мали клгоч и примакне га магнету, и како га мало примаче, одма се прил&пи за камен и стааше тако тврдо, као да е прикован или као што стои чов^к на землви. „Дедер одкини сад клгоч од камена!" рекне ми попа. Л ти потегнем