Школски лист

■

125

ходе но целом иебу, дакде они не могу бити к»и ирозоЈји, него су доиста тела небеска, Иа шта е тав свод небески? Л сан то питан4 овако разгонетнуо: Кед се наша земЈа не држи ни на чем, него е држи само вдна сунчана снага, то зашто да се не могу исто тако држати и звезде, и сунце и месец ! За што се они не могу држати на ваздуху! За пребдагога Бога ние ништа тешко, Елем сва небеска светила ви« се на ваздуху и држе се тако исто, као што се држи и наша земдн ни на чему; то плаво небо, по коме се они шеташ, ние ништа друго, него ваздух или безгранично место. Ето ти зашго е плаветно небо! Божие е иебо безпред!лно, безгра« нично, а не тако, као што е прости човек измислио; оно ние кавез за землго, и не м4х (меур), као што се мени испрва чинило. Па ако е тако, то се може казати, да е и наша землБИца тело небеско, зато што она такође виси на ваздуху. И да е погледати с месеца или сунца на нашу землго, она би се чинила да е па небу, зато што би она тада била и далеко и високо. Тако сам п разшишлнвао сам у себи, па сам се томе свему и досетио. Истина, било би краће отића свештенику (ер мла» ди господин био « веН отшиао на школе) и упитати н4га о свему гоме, али з сам хтео да п сам дознам, Али кад сам I ночео себе да питам, за што е то небо плаво, кед е оно про« сти ваздух, а не стакло; за што е дуга крива као пола обруча, кад она ние направл4на на свод; кад сам почео о спеиу томв себе да питам, тада сам видио да а не могу себи то сам обнснити. Л сам чекао, и кад мон господа некуда отиду, а и ти тада брже бол$ отидем оцу проти, И кад сам дошао, козаше ми, да прота спава. То ми ние било по волви, зато што нећу уграбити тако згодно време, као што е сад било. И чеках док се он пробуди, па и дочеках, само што су ме мало за косу прочунали, кад сам се вратио кући. А куварица ми рече: „Тако ги и треба „округди!" видиш ти н$га, шта е измислио! То в, рече ми, дело госнодско; а твое е дело наставити самовар Шта ћеш де? Требало е да чекам до саме беле недел!. А на белу неделм н ти онет побегох оцу проти и запита га: гз Да ли има, оче, стаклена неба?" — ,,Не, нема!" Одма ми одговори. И а ти сад дознах да сам и истину мислио, да в небо само ваздух или безгранично место, да тамо нема никаква етакла, и да е земла такођв небеско тело. Н сам дознао 1ош, што сам нисам могао погодити — да е небо зато плаво, што