Школски лист

333

квари од злије иримјера. — Оће притворни људи дотерати народ да он збиља постане неваљао, јер га тако називају они кои баш сами живу од тога народа, а шта му вреде ? . . . Некада, у сретна вреиена, Србљи су једва чекали да им дође научен Србин-брат, као што бијаше Доситије и још неки, те би такове своје мужеве са разширеним рукама и са литијои дочекивали и примали. Тога више по мало је. Узрок је сасвии прост. Изварани и измучени народ неповјерава се брзо. А што се најкраће ту рећи може јест то , да је у народу одушевљење утучено са свим отровом који извире из познате пословице: „Наш народ неваља." У молитви се човек са Богом разговара. То нам је достојанство Спаситељ повратио. Толико треба да себе познајемо, па да не судимо никога : већ да сами себе исправљамо и са добрим делима да засвједочавамо својечисто срце, Пост је умереност свака. Није наш обичај на молитви тући се у прса, већ скрштене руке држати, пристојно стајати и скровито гледати у свете иконе и олтар. Данак држави ваља да дајемо , па и своју цркву, школу и Србску књигу да подпомажеио! (Продужиће се)

Д 0 II И С. Како е мило чути свакоме Србину, а особито нама учителвима у Срему и у Славонш, где по свуда браћа наша већ у велико зборове свое држе, у коима се братински и принтелвски саветуго и уче, како би нам мили род Србски до онога знанл и изображена дошао, до кога су други сретнш и изображенш народи већ у велико достигли. Али код нас на жалост — морам казати— ние тако. Код нас не само да дрема, него 10ш у дубоком савку почива та мисао — мисао бол!ш напредку школе и народа. Иа ко е томе узрок? заиста не учителви него власти школске, а то прост народ нити разуме, нигн му виша власт (полигична) даде разумети; него вели: УчителБИ наши невалнго, па недамо деце наше у школу. — Али кад погледпмо на особе кое то учителвско зван^ отправлнго, казаћемо и сами, да право имаго, ер нас има сваконки, као казанџиа, ћурчин и други, коима е омрзнуо занат и нБиова при источ трговина, но одважише се последнго трговину учинити, кон им и испаде за руком, те тако посташе народни учителБИ. (Ово зато велим, што е вдан занатлиа у еднои међу наиболБим штацилма учителБским, на велику жалост, — на заузеће вдног Г. свешт. против другог Госп. свештеннка, као стариег н местне школе управитела, за учителн намештен.) Кад дакле наши предпоставлбни в овакове лгоде са народнимучигелБима сравнити желе, онда и сам увиђак, да нае можно сборове