Школски лист

114

скп. Код овога дјетета видимо, .да се испуњава све, што су иророци аредсказивали. Месија је то дјете. Бог чува њега од Ирода, а људи не. Ирод се помаии кад му Волсви недођоше како им је рекао био. У јарости својој пошаље он своје „солдате* у Вптлеем; те туда потукоше они четрнајест тисућа дјеце од 'двије године и млађе. Ирод је држао да је ту и Исус.% убио, али Бог не даде! Пророцп су предсказалИ ову жалост са оним: „Рахиља плаче зп својон дјецом што их није, и није се могла утјешити." Ирод је био лукав, подмукао. љутит, гордељчв и частољубив. Иије Ирод жалио потући невину дјечицу, јер га ннје срце болило за њима. Он је бно тууинац, а не жидовске крви. Тако је II иарод отуђио се, те војска Иродова коље сама своју дјецу. — Књижници, учитељи народа, незнаду казати гђе се имао родити спаситељ; већ потегоше своје књиге из прашине. И ту срца за свој род небиаше! Одвратимо очи своје од те тужне повјести, па признајмо: да зли људи немогу прекратити промисао Божији, нити могу убити онога кога Бог чува! Леп примјер хришћанскога војника даје нам св. Димитрија. Србска повјестница заједно са иравославном црквом нашом двје Нара Лазара и сложне браће девет Југовића. Хришћански вој ник несмје бити крвник; већ свестан поборник славе Божије, која се састоји у истини и правди. „Што ти није драго, нечинп другоме!" то су рјечи Христа Спаситеља! Иримјера од учитеља цркве и народа имамо у нашим светцима. Ми Србља имамо св. Савву Неманвћа. (Продужиће се.)

Д о п и с. Из Новог Сланкамена. Честити православни Срби НовоСланкамеш к ! тежећи за просветои, развитком, и народнии напредкои. нису могли више трпити, да им нћиова дечица на У 2 сата у Стари Сланкамен на науке ходс, те прошаст ; 1867 8 год. по завешгага неумрлог мецената и добротвора 1 )орђа Анђелковића вначе Бугарина, у месту Новом Сланкамену србско-нзродну школу отворише, у К010Г1 се данашнћим даном до 46 ученика васпитаваго и уче. Коме пак ми можемо Ново - Сланкаменски Срби захвалити, што е то завештан^ у живот ступило ? Само отличнои породици НатошевнћевоИ. а наиме : Г. Г. Аци и Павлу Натошевпћима, кои су се своВски за ову ствар заузели. Они су толнко своши снагом и упливо« учинили, да данас учителБ сзов