Школски лист

40

на Косову, оковала Српство у тешке ланце, које ево већ пет векова немогу да раскину, породила је — а рађа на жалост јоште и сада млогу хрђу, која једе клицу српске лепше будућности. — Но окајмо се неслоге, окајмо се личних зађевица нетрошимо умних а и материјалних сила у међусобној борби, кад обште народа благо захтева од нас не да слабимо него да утростручимо све своје силе у обрану српске будућности! Будимо браћа, будимо људи — будимо достојни синови св. Саве! Чувајмо његов аманет — православну веру, чувајмо тај свети аманет, за кои наши прадедови пролеваху крв потоцима. Не рупшмо лакомислено ону свету зграду, у којој боравише онолико народних прлина, која нам је сачувала нешто што нам е пресвето, — сачувала име и народност. — Искорењујмо зле обичаје и злоупотребљења, која нам подкопавају ту свету зграду. Саветујмо се, договарајмо се о унапређењу своје цркве. Та ми смо бар срећни што нам црква није монопол једне касте, него је благо целог народа, за које се сваки поједини треба да стара да се брине. — Деветнајсти век и напредујућа свест иште јавност и искреност. Зато покажимо откровено мане са којих нам црква и благочест рамљају и покажимо средетва, којима ћемо да им доскочимо. Сљедујмо примјеру св. Саве! Просвећавајмо ум, облагорођавајмо срце! Просвета је крсташ барјак напредовања, а напредовање задаћа човештва. — Просвета је најјаче оружје, коим ћемо победити наше непријатеље. Бадава ћемо се разметати пред другим народима. Ако се својски и озбиљски не латимо наука, — ако неприонемо не овлаш, него као мрави за књигу — пропадосмо саранисмо се сами, и нетреба нама к томе туђина. — Зато дижимо школе и просветне заводе, и не жалимо на њих никаквих жртава! помажимо књижевност! Ој и нехотице застаде ми мисао наовом предмету. Срце ми се на ново стеже, кад се сетим наше бедне и сиромашне књижевности и слабе подпоре, којомју ми подржавамо; кад се сетим многих тужних одзива наших списатеља да на које ваљано дело добише по једног ил ниједног предплатника: кад се сетих да млого наших ваљаних списатеља умреше сиромашнији него последњи надничари!— То су жалосне сведочбе наше „пробуђене" свести! Тако непођосмо напред, неодупресмо се тујјинском натиску! — Тако неназвасмо се славним потомцима наших славних предака! — Зато, славни зборе! збацимо са себе страст нехатости и немарности према књижевноме пољу, подпомажимо