Школски лист

225

дом, или породицу, или државу, гдје видимо да иде све по реду своме, обично говоримо: мора бити да ту управља здрав ум, вриједна глава. Исто тако кад видимо гдје земља наша, заједио са својима сапутнидима, с мјесецом и с другим планетама, свагда иде својијем правим путем, никад не спотичући се ни о планете, ни о комете, онда опет мислимо: мора бити да је један највиши и најсавршенији ум све то тако уредио, свачему назначио своје мјесто. А највиши и најсавршенији ум и не могу бити више умова, него само један. Тако и јест, јер кад би многи умови владали и уређивали, то онда не би било тога реда. Бог је дакле један. Та је велика истина у свој својој јасности и савршенству донесена на звхМљу само учењем хришћанскијем. У старом завјету, прије роЈјења Христа Господа, Бог је говорио Јудеима, да је Он један само Бог, и да уз Њега нема других богова (Изл. гл. 20. ст. 2. и 3.; и 5. Мојс. гл. 32. ст. 39.), но Он им још није говорио, као што ћемо видјети, да је Он један по своме суштаству, а тројичан у лицима, Он им се још није откривао тако као што се је открио при крштењу Христа Спаситеља у ријеци Јордану, — као Отац који је говорио с неба, и као Оин, који се је крстио у ријеци, и као Дух Свети који је сишао као голуб За то се у старозавјетним књигама, писанима прије рођења Христа Господа, тек врло тавно напомиње о једном Богу по суштаству и тројичном улицима. Незнабожачки иароди пак, којих није обасјавало откривење Божије, нијесу могли јасно поимати ни то да је један само Бог. Научењаци њихови говорили су, да има један највиши ум који управља, но они су при томе држали да је и материја уз Његавјечна. А прости и необразовани незнабожачки народ, који је представљао да Бог живи у тварима, држао је да колико је твари које он као Творца иоштује, толико мора бити да има и богова. Једному истиному Богу о доласку Христа Спаситеља на земљу, служило се је само у синагогама Јудејскијем. А у храмовима незнабожачкијех народа било је мноштво свакојакијех богова, и осим тога сваки је храм оосвећен био особеному богу. У Риму, столици великога тадашњега царства, био је храм у ком су биди скупљени богови свијех народа у томе царству, и ту су многи незнабожачки цареви ликове своје намјештали да им се одаје почаст као боговима. Тек кад се је почело распрострањивати хришћанско учење у томе народу, узело се је служити Богу коме се данас служи