Школски лист

— 94 —

вила. пословица, загонетака и приповедака, да учитељ но свпјој вољи избере од љих оне, које му се највеКма допадају. На сва веџбања изабрао је као што је најнаравније за очигледну наставу Форму диалога. Што би имали овом делу да замеримо, то није управо мана самог г. Кобали-ја, него већине хрватских, и међу тима наиме школских писаца. Мислимо ту необуздану тежљу, да се за сваку страну реч и у натнем језику постави израз. Тада цвета коваље речи, већином без обзира на дух нашег језика, просто на немачку. ЈКао нам је, да се г. Кобали, који иначе има пуно лепих народних имена, није знао у том ногледу да умери. Оп учи децу, шта је „екорупњак, кавенка, чајник" и т. д., каже да се онај ормар, у који се спремају златне и сребрне ствари, зове „драгуљник." Не верујемо да ће наћи основа у народу и за израз „ШјеБас кгпћа." Канарина мује „капагјпас," јамачно што се у немачком каже „<1ег Капаг)епуо§-е1" али није мислио, да је у нас нтица женскога рода. Има и опште нримл.ених наших израза, за које г. писац ноставља друге, као што н. пр. по њему човек има „чељусти." То је најзгоднији и најсигурнији пут, да се исквари наш лепи језик, јер деца ће примити те изразе и понеће многе од њих и у живог. Особито учитељи, који су иначе ваљани, могу на том пољу силна квара да учине, њихов уплив на децу је неограничен, као што нам је баш за г. Кобали-ја иознато, да деца највећом љубави око њега лебде. Зато нека је учитељима увек на уму, да треба да чувају језик од накарада и израза, сасвим противнцх организму нашег језика !*) Многи, који то чине, нозивају с* додушенамнимо сиромаиггво нашег језика у техничким изразима. Све кад би тако било, и онда пе би смели језик да ружимо речима, које се одмах издају, да иису наше. То је исто као и сирота жена која хоће да се такмичи са богатим другама, на се натовари Фаличним накитом; мпогом ће то импоновати, али зналац ћеје нредусрести само подсмехом! Налази се и неколико места, која би требало изменути у другом издању. Тако не етоји, да кукци иемају крви, јер бео сок, који се спомиње, није ништа друго него крв. Злато и сребро није по себп тврдо; њихова ;је мекост баш главап узрок, да се легирају. Није ии „осао" одређен добро, кад се каже, да је то сасвим тврдо жељезо. Сам г. Кобали побија то одмах, кад ») Тако изразе, што их г. рецензенат праиедно осуђује, прихпатише на жалост већ и многи наши учитељи, особито у Срему. Приликом нретпдаћиваља на аист имали смо доста прилике, да се о том уверимо. У.