Школски лист

— 37 —

какав брамански калуђер настани за време дот: киша пада уком селу као учитељ, али и трговчићи па и пустолови, који бегају од рада употребљују своје мало знање, да отворе таку школу. Само неколико коранских школа вишега реда имају нриходе из старих заклада, све друге урођеничке школе издржавају се хонорарима деч,/јих родитеља, јер норед све издашности властеле и богатих Хинда у поклонима на ^рамове и брамане не долази ником на ум, да унапређује народно образовдље. У школу долазе деда пошто наврше шесту годину и то само мушка, јер женска се не шаљу у школу. Прн ступању да отац неки мали новчани дар као жртву Сарасвати, богињи мудрости или Ганези, заштитници оних, који се уче; као хонорар доноси ученик дневно шаку жита у школу, о свецима и неколико нара у готовом. Већи новчани дар уобичајен је о извесним одсецима школскога течаја; већи приход доноси женитба некдањег ученика за учење песме о сватби. У једну школј ^ долазе ретко кад више од 20 ученика, учитељ заслужи просеком месечно око 5 Форината т. ј. дванут толпко колико обични надничар. Учи се писање, читање и рачунање. По градовима уче деца да нишу на црној дрвеној табли писаљком од сланинца (стеатита) или креде; по селима иишу се слова ио стародавном обичају прстом, већином кажипрстом, у ситном неску. Кад науче азбуку онда увеџбају певајућим тоном мало комађе за читање, течно читање пигде се не постиже. Цељ је рачуну сигурно изналазење интереса, добитка и губитка; код више бројева помажу се помицањем малих камичака или хрпица влажне земље. Таке школе налазе се у сваком граду и у већини села; само на најстаријим седиштима европске трговине уступају мало по мало место школама, што их Енглези установљују. Отуд крчи себи под упливом енглеске управе европска школа и литература по мало пут У Индију. У прво доба иотпомагали су Енглези новчано само заводе за неговање персијског језика, који је тада био још веома потребап. Доцније уведоше енглески језик у наставни план но енглеским узорима ново основаних колега у Калкути, Алахабаду и Делхи. Те нове установе не нађоше одзива у народу, иосета је остала слаба. Истом г. 1854. изашло је наређење, да се не стара само за уређење виших школа, него да се раснростире осиовна настава у пароду и да се унапређује знање земаљског језика. Али и од тог наређења беше слаба успеха, док није 1859. садањи лорд Дерби, тада индијски државни секретар, доказао потребу школског пореза као јединог средства за множење елементарне образоваиости међу Индима и да сама влада мора да уреди народне и учитељске школе но европским узорима као државне заводе, док урођеници не увиде корист тога и не стану сами оснивати школе по градовима и селима. Предлози његови остварени су г. 1870. Сада постоје у сваком округу одбори из чиновника и поверењем владе позваних урођеника, који рукују новцем и предлажу учитеље за наименовање. Највиша школска управа је у руци л.уди, који су изучили велике школе у Енглеској или Индијн. Међу окружпим падзорницима и управљајућим учитељима има више урођеника. Очекивање, да ће богати Инди оснивати школске закладе или да ће одштине ослободити владу бриге за народно васпитање, испунило се