Школски лист

— 74 —

тово предмети на срнском језику, да богме дозволом и благоеловом Фанариотскнх владика и турске власти. Осим часловца и псалтира не беше истина других штамнаних књига, ученици су остале предмете нисали, као: катихисис, црквену историју и "земљопис и такови један писани катихисис дође ми до руку ире неколико дана, из ког сам се уверио, да је заиста у оно време народ овај говорио и иисао чистим језиком српским; и да је пре двадест година и у породици, и у народу, у цркви и школи, по светковинама и забавама вејао дух и владао језик српски. Тако трајаше то све до пре двадесет година, до долазка неког Митад паше у Пирот као окружног начеоника и Маћедонца владике Партенија као дијецезана. Ова двојица, као заклети ненријатељи Срба и језика им завернички договорно прегнуше, да српски језик у Пироту и околини искорене. Тада иаде и слава светосавска, а одпоче се славити Кирил и Методије, које су на дан светковања на плећима носили кроз цео Пирот. Владика Партеније познавајући моћ школе, знајући, да је ова једина у стању учинити све, па било то добро или зло, одпоче свој рад са школом. У школе понамешта Бугаре учитеље и у место српских књига уведе у школу књиге бугарске, те тим начином одпоче постепено сакатити лепи српски језик, док од њега не начини сушту збрку. Тада се већ име сриско не смеде чути јавно, и сваки је онај строго кажњен био, који је и нехотице изустио име српско. То је лежало у вољи Митад паше. Тако беше тада под владом насилничком. А народ? Овај мораде приклонити главу и с благодарношћу нримати све, што му се пружаше милошћу владике и паше. Овим је даклем начином народ овај лишен с.вог прађедовског језика, па и самог имена српеког. Овоме злу тешко је у једанпут стати на пут, јер је одука тежа мука од науке. Но што је школа у стању била под притиском изкварити, то ће данашња школа у слободи поиравити ако Бог да и поред данашњег прегнућа и рада школског надати се је, да ћемо за неколико година пречишћен језик чути; те ће оним истим језиком, којим се данас српски гуслари служе, запевати уз гусле и брат Пироћанин а и околна српска браћа, славећи свог ослободиоца кнеза Милана М. Обреновића IV., сећајући се свог сретног старог доба, па и свога ирадеде Момчила војводе. Од светковања навешћу овом приликом светковање „крсног имена." Ово домаће светковање надмашује у крајевима овим све остале свечаности. Од најимућнијег на до најсиромашнијег светкује свако крсно име изваиредном неком побожношћу и тврдим унутарњим убеђењем, да у прослави свог крсног имена лежи и његова срећа и будућност. Сваки без разлике свечар кува кољиво и меси колач и на дан нразника односи у цркву, да му их свештеник благослови, вином полије и колач пресече. Све ово бива пре нодне ио свршеном богослужењу. 0 св. Николи, св. Јовану, када овдашњи највише славе, лено је видеги окићен црквени ходник стотинама колача, кољивом и горећим воштаницама. Таково што да је нашим свешкеницима у Аустрији, рекли би заиста: Бог да прости ! Но овде није велика наплата, јер динар је одређена такса за ту церемонију, но наше свештенство задовољава се и са два сиромашна гроша. Крсно име слави се овде овако, Осим званица додазе и незвани гости,