Школски лист

— 70 —

је деФект у срцу пуних шеснаест година Пре четири месеца узе исти веома онасан вид. Двапут је за то време одлазио у Беч, да тражи помоћи. Али све беше већ доцне, увидео је, да му се приближује крај. И са тим страшним знањем о извесности грозних мука, којима на сусрет иде, боловао је све од Божића. Али и те страшне дане није он проводио без духовног занимања. Испочетка је писао приче за своје мале синове, којима је хтео и такав спомен да остави. Кад га болови трзаху, цитирао је често стихове према својој ситуацији из „Смајилаге Ченгића," ког је целог знао на памет. Медицинске листове читао је још дан пред своју смрт. У пуној свести као што је живео, тако је и умро. За њега судбоносног 27. Фебруара још је у 6 сати у јутру направио на самом себи инјекцију морфијума, у 9 сати договорао се са једним својим лечничким другом, а четврт сата после тога испустио .је своју горко измучену душу. Не беше му ни пуне 43 године. Др. Ђорђе Максимовић схватао је хуманитет у његовом најплеменитијем смислу. Помоћ онима, који пате, била је девиза. његовог живота. Дању ноћу стојао је сваком на услузи, било за плату или не, као што је уопште од мало кога примао награде. Он није иитао за име и род, за веру и народност, пун милосрђа ишао је свуд, гдегод су га требали. Зато је и уживао у целом грађапству поштовање, којим се ретко ко могао поносити. То се видело и на његовом укону 28. Фебруара, који се по множини учесника скоро не памти. Све власти и сталежи, све наше српске школе, народ свију вера и језика одали су последњу пошту човеку, који је вршио службу човечности одано и са самопрегоревањем, које се ретко налази. А колико је покојник био уважен и изван Сомбора, показују силни изрази сажалења, који долазише са најугледнијих страна срискоганарода ожалошћеној породици. Нека је лака црна земља превредноме покојнику, а живот његов заслужује, да се многи на њега угледају ! РАДИОНИЦЕ УЗ ШКОЛЕ. (Свршетак.) Сасвим друкчије — скоро сасвим противно — уређење нашла је комисија у Другој једној школи, у месту Неесу, где је богаташ Абрахамсон са својим нећаком Саломоном сасвим о свом трошку основао слејдсеминар. У исти прима он на годину дана 16 младих људи, већином бољих раденика, али има и бивших трговаца, који се надају, да ће у тој браннш боље своју будућност осигурати. Ти млади људи настављају се сасвим систематично. Уче педагогику и методику, све обичде предмете, у којима ое наставља у нар. школи, а