Школски лист

— 102 —

гдекоја соба дивно нимештена, али не на Француску. Дивни пиротски ћилимови, којима су по гдекоје собе застрте, падмашују у многоме луксусни иамештај Француеке и немачке моде. Ушав једном приликом у кућу једног имућног грађаиина овдашњег, еастао сам од дивотног изгледа собног иамештаја. Миндерлуци око целе собе, а застрти пурпурним ћилимовима. По ноду од собе био је нросгрт такав ћилим, да ми чисто жао беше, да станем на њега. Тако седећи у тој дивној соби изгледаше ми, као да читам „Хиљаду и једну ноћ." На што је главно, сав намештај урадила је рука вредне Пироћаике, нити се и за пајмању сгвар — осим за вуну једне наре нотрошило. Једног дана седећи у соби једног удовог свештеника па расматрајући жалосно кућевно стање, иомислио сам на иок. Шпиру Андрића, бившег свештеника са Његуша у Црној Гори. Кад га у Загребу 1871. нриликом учитељске скупштине, изображена једна хорватска госпођица ослови: Господипе! Имател госноју, и чим се она највише занима? Овај видећи с ким посла има одговори: „Госноје немам, но имам лопадију, којој сам још ирвијех дана, када је у кућу доведох, купио подуг кононац те она из дана у дан са тим конопцем у руци одлази у гору те доноси сувади. Дотичној госноћици стадоше очи на говор пок. попа Шпире, но заиста, да би многој отличној госнођици и памет сгала, кад би у кућу овдашњих свештеника ушла. Ово треба да види но гдекоји тамошњи свештеник, па би се јамачно и са шестом класом прописане плате задовољио. Но овоме се није чудити. Под турском владом свештеници нису имали никаквог угледа пи права у народу. 1Бему је и најмањи трговчић, ако је само нрозват „чорбаџијом" зановедао и капу кројио. А догађало се и то, да је један од бољи чорбација у стању био на неко време суспендовати свештеника. Васлуга му је зависила од милости, што му се пружи, те тога ради није био у стању, да своју кућу позиву свом сходно уреди. Сад се већ и код њих оиажа знатан панредак. Као што иоменух напред о кућном и собном намештају, тако је псто и са раном. Јела се ретко кувају ио кућама, но се готове у пекарама. Јела еу ова: ћулбаст, ћувез, расол (кунус с месом), иодворак (онет кунус са месом одгоре), а од теста нрави се пита са зељем и сиром. Јела су сва јако опапрена, обиберисана и кисела. Слатка се јела не једу у овим пределима. Уошпте се кувања врло мало троши и један тањирић кувања доста је, да се цела породица умачући хлеб осмочи. Лебац се највише троши и држим да због тога многа деца и болују од стомака, управо од гљиста. Овде народ јако пости, а нема тога који би се не само у време великих ностова, но и средом и петком омрсио (облажио). Шта вмше негодује, кад и за странца чује, да је мрсио у посне дане. У време поста највише се ране нресним кунусом, расолом, киселим наприкама и пројом. Имућнији по кадкад празником купе но неколико драма морунске рибе, од које овде по свима бакалницама преко целе године имаде. Из овог досад наређаног видити можемо, да је овде иалишан и најмањи Француски „Мос1еђ1а11;", а тако ието и „кохбух,"