Школски лист

— 136 —

празника ушав поп Јоваи у своју собу застане Видена у највећој несвестиди, полумртва лежећи и у нени обливена на сред собе. Овај поплашен тим, одночне га будити, но не помаже ни вика па ни дрман.е, он оста непомичан. Пон Јован неимајући куда, остави Видена својој судби, а он легне у постељу. Око поноћи те исте ноћи нробуди га иека лупа, Он устане и почне даље слушати, кадуједан мах чује као из неке дубине ударати кленало. Чувши то упали свећу, једно због Видена, да види дал је заиста у соби, а друго, да се и о том увери, са које стране долази глас клепала. Упали свећу, нађе Видеча у оном истом јадном стању. Лупање клепала, жалостно стање виденово, пусто поноћно доба потресло је из темеља душу старог пон Јована. И као на смрт осуђен сеђаше нецомично у својој соби, размишљајући о свему, што се око њега збива. До пред саму зору владаше нема типшна у соби ноиа Јована, и само се но гдекоји тешки уздах чути могаше из измождених груди виденових. А поп Јован? угледав зору клекне пред распећем Христовим и помолив се Богу оде у дркву да одпочне јутрењу. Идући до цркве неизлазаше му из главе кленала, на ни сама немоћ виденова; обоје га све то већма узнемириваше. У цркви је мислио наћи утехе својим усколебапим чувствима, те с нуним уверењем дошавши унутра, где тирваше тек једино кандило, приђе олтару, да по обичају целива икону богородице, која с десне стране царских врата висаше на иконоетасу. Не мало се устрави, кад не нађе икону па њеном месту. Страх га је обузео био, нити знаде шта о целој ствари да мисли. У том големом страху пође но цркви и по олтару, да икону нотражи. Па кад и од клисара немога никаква извесна извешћа о икони да добије, с највећим усиљавањем одпоче јутрењу: више је пута јадан свештеник занесен мислима застајао при јектенијама и с тешком муком сврши литурђију. Но свршеном богослужењу поп Јован не позабави се ни мало код цркве, но отишав кући, узјаха на коња те пође но околни мести па и у села, те куда год долазаше, приповедаше свуда и свима све по реду шта се и како се збило. Чувши то грађани па и сам владика Антим и то од попа Јована, кога у ошпте сви ноштоваше са његова поштења и тачног вршења дужности свештеничке, закључише да се на означено место оде, и ако се какове развалине нримете, то да се на том месту нодигне манастир. Више отличних грађана пођу без оклевања са попа Јованом на оно место, где је дачас саграђен манастир Сухово. Приспевши тамо, узбезекну се кад у маленом чбуну једном спазише ону исту богородичну икону, која нестала беше из крупске цркве. Ово повода даде, те нрисутни иовероваше речма Видена, те још тог часа расчисте место на којем икона лежаше и обележише простор, на ком да се одпочне градити манастир. Виден је одма сутра дан оздравио. Сад је било нитање, ко да се лати грађевине? врли поп Јован, који и срцем и душом одан беше народу своме, обећа, да ће се он тог посла латити. Што је обећао то је и учинио. Одмахјош тих дана захвали се на парохији и пређе са Виденом у сељо Сухово и са 120 гроша свога канитала одпочне темељ цркви. Околни