Школски лист

— 290 —

Прва дакле мати тражаше за свога синчића ирут, друга јабуку. „Поред прута нека је и јабука" у првом, а „тторед јабуке нека је и прут" у другом случају, јер дете ма колико рђаво бпло, није баш оно само томе узрок, по ономе : вигие иокЗарености наслеђује човек од човека него од ирироде. Ономе, кога је рођена мати онако грозпо оипсала, — иељубљеном окренућемо се са озбиљном љубави, а премилом дебелоглавцу поклонићемо љубазну озбиљност. .Успех свеколиког рада учитељевог зависи од начина и времена, како и кзда ће благост са строгогиАу измењиватп. Прекомерна строгост отуђује учитељу срца дечија и њихових роднтеља, а тпме се п судбина учитељева само ногорча. Прекомерна млакост пли благост, одузима учитељу од ауторитета, а овај му је оспов у раду. Зато чувајмо се обојих крајности и тражимо златну средпну. Г. В. учитељ. ХУШОРУШК0ЛИ. Ол Владимира Красића. (Свршетак.) Но нек нико не мисли, е ми желимо, да школа иостане нросто игралиште дечије и место, где ће се само чути ћеретања и где ће се давати маха дрским несташлуцима дечијим. То не. Знамо ми врло добро, да школа, што но рекао Коменски у својој Дидактици, не може да буде без реда, као ни воденица без воде; јер одведи од ње воду, стаће; одузми школи дисциплину, то ће ослабити. А срнска народна пословица то још и ленше каже: „Небо без сунца, врт без студенца, воћка без плода, дете _без запта, чорба без дробљења; кула без звона, војник без нушке —• све је натрашке." Ама ијретеЈјаној строгости, која само квари, а не поиравља, нек су затворена школска врата. Место ње нека у школи влада свежи дух љубави, на, да како, и дух консеквентне очинске строгости, у кратко': п мир и добра воља које је речи послао на земљу међу људе, преко анђела свога, најмилоотивији отац, кад му се родио јединац син, највећи пријатељ дечији. — Кад учитељ што иредаје ваља да је мир и тишина у школи, те да деца у истину пазе и туве, што учитељ говори. Али ће највише зависити од наставног духа учитељевог, хоће ли децу његово предавање интересовати. Ако је учитељева настава мртва, биће и деца непажљива; узмогне ли учитељ дати живота својој речи, оживеће и пажња дечија. Згодном пошалицом, анекдотом, пословицом или досетком разбудиће расположењв у својих ученика ка ствари, која их је нређе мање привлачила; то ће бити од много веће користи за дух дечији но оно неиомично и одрвечено седење за време нредавања. Деца имају и ванредну иримљивост и нродуктивност за прави хумор. Без сумње би сваки брат учитељ могао ове речи наше иотврдити неколиким нримерима из свога школскога рада с децом. Ко је кадгод чи-