Школски лист

- 61

лике, већ по традицији узима старе, па га само мало промепи. Тим начином постали су пеки стални облици, које народ назива онако, како му се чини, да нечему најбоље одговарају, као : срдашце, око, звездице, титра и т. д. Облици орнамен га су или геометријски или су узети од животиња и биљака. Али добар укус нашега народа увек слике природних ствари стилизује т. ј. радница не ради цвеће и животиње уираво онако, како су у нарави, већ их м *ња нрзма облику нредмета и према техници. Кад тка или везе, не служи се она лошом натуралистиком, и не замењује облике за ткање са облицима за вез. У том је наша сељакиња много оштроумнија од многе госпоје. Укуе у бојама покварио се пропалазком живих али слабо трајних апилннских боја. Тај неукус у бојама прешао је из виших кругова у ниже слојеве нашега парода и тако се у њима дубоко усадио, да им вишеније оно лепо, што је тмастије и озбиљније боје. Анилинске боје лепе су за себе, али треба их знати сложити у неку хармонију, а то је врло тешко. Док је народ унотребљавао своје боје, рађене по рецептима изразнога биља, није никада погрешио, јер је имао мало боја, 5 до 6, које су једна с другом сачињавале красну хармонију. А сада видела сељанка, да госпоја судчевица или учитељица љубе лоше жнве и светле боје, иа и она купује такове. ГГрелаз тих боја у народ може се исто тако протумачити као и постанак свакемоде. Богата госпоја даде си начинити хаљину од свиле или кадиФз, ретке боје и кроја. Видела то госиоја чиновника, и она би рада имати такву хаљину, али јој не допуштају околпости. Да задовољи својој таштини, купи себи неку патворину, сличну хаљини богате госиоје. За неко времесве госпоје носе бар од прилике оно, што великашице. Богата госиоја сад не жели да остане с осталима једнака, већ поклони своју оправу слушкињи, да ју носи свецем, а себи даде начинити другу, новога кроја и боје. То се сад опет подражава и т. д. Таквим начином господује мода с народима, а да то ни не оназе: таким начипом ирелази лош укус у народ, јер и сзљанка хоће да подражава „Фрајле" и госпоје Гледамо ли позорно старији и новији тзкстилни обрт, опазићемо на жалост,- да све већма нестају уоиште боје, иа да су устуииле место беломе вез}'. У многим местима млађа генерација неће ни да чује о везеиим и тканим навлакама; једини украс им је скачкани или шуиљикани узорак (мустра). А да инак одела не буду тако једполична, красе их златним шљокама и златним нашманима, који својим сјајем ни најмање не пристају уз белу боју. И у техници онажа се назадак; нема више оне тачности и солидности старијих техника. Красне некад и код свију народа обљубљене технике зване „писанац" (НоЊет1:ео1)шк) нестало је свуд осим Норвешке и елавенских земаља. У нашем народу или се изметпула или је сасвим нестала. Исто тако нестају расилити и друге отмене технике. У местима, 1де нам народ граничи с Маџарима, приучиле се жене шуиљикању, а то је техника врло ружиа без свакога практичкога и естетичкога смисла. На изложби смо могли да видимо све мане и предности текстилнога обрта. На том темељу ваља енергичном акцијом покренути ради-