Школски лист

— 100 —

IX. свечано признана аутономија цркве православне, у сљед чега је србски народни сабор у Карловцима године1871. донео духу времена сходпу уредбу за србске народие и учитељске школе, која је највисшим краљевским рескринтом од 6. априла и 2 јулија 1872. потврђена. Хрватско законодавство при допашању школског закона од 1874 није се обзирало, ни на аутономна права србскога народа у обсегу цркве и школе, ни на закључке србског пародног сабора освештане највисшим краљевским одобрењем, ни на представке народног црквено школског савета, ни самог србског народног сабора, у своје време поднешене хрватском сабору зарад очувања србских иародних вероисповедних школа, него је у супрот свега тога уништило обстапак србских пародних школз претворивпш их у комуналне, у каквом се стању ето већ скоро осам година палазе, па грдну штету цркве и парода, па и на назадак правог образовања и просвете пародне. Ми радо признајемо, да је државни надзор над просветним заводима иа и над народним школама у Хрватској нуждан био, и да ј п пуно ираво имало законодавство ове краљевине, кад је тај надзор у своје руке узело и устројство народних школа ироизвело у духу напредне педагогпје и према својим државним потребама, али зато није нуждно бнло из темеља рушити народне вероисповедне школе, није нуждпо бпло учинити немогућним религиојозно васпитање и религијозну наставу србске деце и србску школу иретварати у обћу нучку учшону, него је требало оставити и у бољи ред довести веропсповедне школе, настојавати, да и црквепо-народне власти школске и обштине око напредка школског својски се и по дужности својој заузимају, да се политичие обштнне већма него досада за материјално издржавање школа народних без разлике вере старају, на и сама држава да из својих средстава народне школе свију вероисповести подпомаже, као што се то у Енглезкој чини, и као што се за времена Марије Терезије и у овој држави постуиало. Ако је истина да је религијозно и морално васпитање младежи главни задатак сваке народне школе, и ако стоји то да на свету у ствари самој нема обште релпгије, нити би ова све кад би је и било, могла места имати у народној осповној школи; то се онда признати мора да се религијозно-морално васпитање малољетне деце у добу од 6 —15 године, само у оквиру и у