Школски лист

— 179 —

ствара народ свој језик? Зашто звучи говор у Немца другчије него у Славена? Зашто је у тим језицима толико сроднога и толико странога ? Где, у ком давном добу, у ком удаљеном крају састали су се и како су се разишли? Шта је једнога водило амо, другога тамо, тако да рођена браћа, кад су се после састала, нису једно друго познавала? Сва та питања су задаћа без краја за Филологију и повеснину. Али није потреба да је човек велики филолог , доста је да се неко време удуби у свој матерњи језик, па да се увери, да је језик народа усавршени, органски производ његов, који је израстао са свима својим народним особинама из једнога, тајанственога зрна, скривенога негде у дубини духа вароднога. Језик народа је најлепши, никад не венући и вечно се с нова развијајући цвет његовог свеколиког душевног живота, који је зачео далеко у предисторичка доба. У језику се огледа душа целога народа и целе његове отаџбине; у њему се промењује творна сила иароднога духа у мисао, у облик и звук отачанственога неба, његов ваздух, његове Физичке појаве, његово подшбје, поља, горе и долине, његове шуме и реке, његове вихаре и буре, — сав тај дубоки, мисли и чуства пуни глас домаће природе, који беседи тако силном љубављу човека к његовој, гдекад немилостивој, отаџбини, који се одзива тако јасно у народној песми, у народним напевима, у устима иародних песника. Али у Јасним, прозрачним дубинама народногајезика огледа се не само природа отаџбине, него и цела повест душевног живота народног. Одлази једно поколење за другим, али што су привредила за њиховог живота, то наслеђују иотомци у језику. У ризницу матерњег језика слаже једно поколење за другим плодове бурних иокрета, плодове повесничких догодовштина, плодове своје вере, својих назора, трагове проживљене жалости и ироживљене радости, речју : све споменике свога душевнога живота храни народ брижљиво у свом говору Језик је најживљи, најснажнији, најчвршћи појас, који спаја минула, садања и будућа поколења народа у једну велику, историчку целину живећу. Језик не представља само живот народа, него је у истину сам његовим животом. Кад не стане народног језика — нема народа ! Зато су н. пр. наша занадна браћа, која су сносила свакојако насиље туђинаца, иознала, кад се то насиље дотакло најпосле њихових језика, да се тиче већ живота или смрти самога народа. Догод живи језик народни у устима