Школски лист

— 195 —

и иа правац њенога развитка може да утиче природа, у којој дете живе, људи, који га окружују, да и слика што виси на дувару његове собице: можемо ли онда не признавати важност такве, осповним характером проникнуте појаве, каква је језик народни, тај први тумач природе, живота и друштвених одношаја, та нежна атмосФера, која душу облива, кроз коју душа на све гледи, све појима, све осећа? Ипак велите: „Чудне ми несреће ! ако та атмосФера није језик руски, него други какав стран језик." Неби заиста била никаква несрећа, кад би тај језик нашао у души детињој већ приправљену родну земљу, кад би дете било потпуно пренето у средину онога народа, којег му се језиком открива свет божји и кад би детету било памењено, да живе и дела усред оног народа, ког му је језик дат за језик родни; речју: кад би млади Рус имао да буде у сваком случају Француз. Немац или Енглез. Али ту баш лежи, да се ирви од тих услова уопште не да испунити, други само тада, кад се руско дете одгаја у туђини, а треИи само онда, кад се родитељи одлуче да за своје дете изаберу другу отаџбину Је ли нужно да говоримо о насљедности народне основе у организму детињем ? — Видимо ли, да дете насле];ује од својих родитеља толи видно Физиогномичке црте, као што су и. пр. боја очију, облик поса, уста, коса, струк, ход, покрет — не морамо ли онда да мислимо, да нрелазе с родитеља на децу и финији , и због тог дубљи знаци основе, јер што је дубљи, што је скрпвенији узрок човечије основе, у толико верније прелази на потомство. Од слепих родитеља роди се дете, које види, отац без руке или без ноге не преноси никад те недостатке на децу, дочим болести, којих се узроци налазе дубоко у унутарњем организму, да их са извесношћу не може да позна ни медик, као н. пр. сушица, падавица, насљедна меланхолија и т д , већином прелазе с родитеља на децу и обишав гдекад једно поколење јављају се у поколењу, које за њим дође. Ништа се тако верно не наслеђује као покрети, а ти су једино изјава скривених унутарњих разлика, не доступних никаквом микроскопу, и често се мењају утицајем мисли или другим поводом. Можемо дакле сматрати за доказану чињеницу, да народаа особина характера прелази верније него остале особине с родитеља на децу. Тај насљедни основ характера најчвршћи је темељ свега, што сачињава усавршену ирироду човека.