Школски лист

- 6 —

Први вели од речи до речи: Данас је школица тако у моди, као курјук у прошлом столећу. Спада већ у добар обичај, да се деца шаљу у школицу, и тешко матери, која би се, нечувеним размишљањем нагоњена, латила да сама своју децу одгаја! Та би важила као врло неизображена. Ко жели да га броје у више друштво, мора да шаље децу у школицу. — Шта је школица? То је школа за малиће, где се играју, скачу, певају, где остају, да би код куће могли мало да одахну. Боже ! како човек радо даје неколико Форината, кад је сигуран, да се неће деци ништа да догоди и кад је код куће мир. Јер одгајање деце заиста је ствар врло непријатна, вечно карање и вечно каштиговање. А Ше®ер наставља: Школица је замена за иородицу; где породица није за ништа, тамо даје децу на одгајање у школице, и свака новооснована школица, која у истину своме задатку одговара, жалостан је доказ опадања многе и многе иородице. Погледајмо само на децу у школици. Већина је из породица, којима не достаје ни духовних ни материјалних средстава, да би их саме одгајале; немају само искрене воље на то. Тим породицама дакако да годи школица, ма да она непрекидно ремети породичне одношаје, па дакпе и друштвене. Слушамо тужбе, да се родитељи мало старају за школу, да породичан живот гине, да деца немају тако рећи куће, него да се у нежном веку пуштају у свет вртлога, у ком престаје саака индивидуалност, а остаје само свакидање; слушамо где се иребацује, да наша деца нису више деца , да немају младићке свежине, него да бивају од њих људи дуровити и сиромашни духом Јесте, то се нребацује, а у исти мах дижемо школице до неба. Зар није то грех, који вапије на небо, кад се дете рано одлучује од родитеља, нарочито од матере; зар то није злочин, да се дете у најнежнијем добу на игралишту душевном и телесном гони и навикава на стојање, седење, ћугање и разговор ? Има ли искре нарави у целом том духоморном суставу ? Има ли бар искре дечијега духа у тој туцади игара, забава и занимања са коцкама, куглама, штапићима, иглама и т. д. ? Јадна прошлости, ти ниси имала школице и родила еи Шекспира, Лесинга, Гетеа, Шилера, Франклина, Њутна, Дарвина! Како ће тек богата бити наша будућност у песницима, мислиоцима и проналазиоцима, док само дорасте ова младеж, коју „тетица" већ у нежном веку дотерује! Какви ће то да буду људи, који већ од треКе године свог живота марљиво играју, певају и декламују по такту, који им даје „тетица," то „незграпно, педантичко, магистрално страшило" — као што класично вели Дистервег. Оно је истина, да многа мати нема ни појма о одгајању, ма да ће и најневештија мати својом љубави и старањем више постићи него најученија „тетица" својим протекторским лицем. Тим матерама хтео је Фребел да иомогне и желео је сахранилишта у којима би старије дадиље аазиле на децу сиромашних и неуких матера и где би се уједно дорашћујуће кћери училе одгајању. Рећи ће ко: Инак су деца тамо весела, осмејкују се, очи им се сјају, кад „тетица" међу њих ступи. Тако је ; али при том се случајио сећамо на зверињак, у ком се сироте животиње из бујне своје домовине отргнуте у уоким кавезима тамо амо окрећу и лижу бич свога укротиоца; узгред се сећамо зебе, која пева итичару, који јој је очи извадио. Ко