Школски лист

- 38 —

часом заклакао, а часом горко насмејао." Мило му је, и то му је моменат велике радости, ако се тим предлогом иде на већу свезу измећу школе и цркве, те да у загрљају теже једној цељи, а свештеник и учитељ да постану браћа. Но готов је затим да „брзо занлаче" (1рзЈз81та уегТза!) кад помисли онет на штету, шго би ио његовом уверењу школу ностигла. Ето таким расположењем ступа критичар против предлога. И сувише је јасно, да се ту радо износе изливи осетљивог, илеменитог срца. Личним осећајима уступа се неко првенство. Али та нежна, развијена сентименталност, ма да је живи сведок доброг и осетљивог срца, никако неможе доћи у рачун и отсудан обзир овде , где се само мисли и разлози оцењују. Само се идеје у овој прилици на вагу узимају, а не разнолики осећаји — не радост, плач и горки осмејци. Један важан приговор истакнут је за тим у овој главној реченици : „Учитељ у току десет година прави тек себи нута за обилати и темељити будући свој рад." И за тим пита: на је ли поштено „трзати из школе" такову младу снагу, је ли поштено мамити те људе ? Он је уверен само то није ничим разложно доказао — да би с тога и школа много изгубила, а и црква неби била у добиту. Оно, до душе, колико је стара толико је и истинита Фраза, да се човек до смрти учи. Па и г. Јосић има право кад вели, да се човек непрестаним радом и борбом све већма усавршава у једној струци. Ал исто је тако необорива истина, коју иначе кад свију развијенијих народа видимо: да може човек исто тако битн ваљан и у другој струцичим се сиреми за њу, — само ако је воља и снага ту. — Ето и сам критичар признаје да учитељи и свештеници раде на једном иољу, само у две нозиције. А кад је тако, онда тај прелаз доиста није тако отрашан, као што неки праве. Овде је сам г. Јосић узео Фигуру о позицијама на једном истом иољу. Хајде да распредемо ту мисао још мало даље. Замислимо сад, да на том пољу свештенство, као уваженије, стоји на ирвој, а учитељи на другој нозицији. Сви се боре, — ко мање ко више — против највећих душмана народних: незнања, предрасуда, норока итд. те шире народну свест, морал и веру гдегод затреба. Онда још само ово питање настаје: Кад је већ познато, да се у првим редовима заиста често појављује оскудица у иотребном броју снага, није ли тада сасвим умесно, да се са друге сличне нозиције у предњи ред нринусте бар они, који би и хтели и могли да докажу своју способност, те се дакле достојно снреме и за то место ? — Јер ако су то збиља одабрани војници у служби знања и вере, зашто да не иођу напред, кад заслужују то ! — Нека је сваки савестан и снреман за посао — то је главно. А да ли га ири томе неки анђеоски, чисто идеални или можда крај тога и какви нрактичнији мотиви покрећу на рад, то је сасвим споредне вредности. Само нека је делање ваљано, нека је спрема и способност ту, то је најпрече. Зато и јесу скроз неоправдани приговори, да би учитељи само из пуког егојизма прелазили у свештенство — бајаги матуранти — богослови не воде рачуна и о матери> јалној страни, него је само пречисти идеализам њихова особина, њихов идол. Блажени који верују. Нико зато „не трза" и не мами учитеље из школе. Није то врбовка,