Школски лист

што квекер васпитава њихову младеж, зато стаде својски иодуцирати једноверника Бела. По несрећи истроши Ленкестер сав свој иметак, градећ неки велик завод а уз то изгуби поверење својих пријатеља и заклањача. С тога оде 1826. у Америку, ђе умре у највећој беди 1838. Метода Белова и Ленкестрова скоро су једнаке. Разлика је међу њима у врло незнатним стварима. Битност њихове методе састоји се у том, што научнији ђаци поучавају млађе у оном, што знаду. Према духовној једнакости разделе се млађи ђаци на рпе, које старији ђак (монитор) наставља. Учитељ пази како монитори раде а уплеће се само онде, ђе види да не иде у реду. Да ту не може бити правога напретка разуме се по себи, ал ипак метода ова уштеђује много новца, јер један учитељ може на тај начин да забавља 200—600 ђака. Народна школа, коју су засновали Бел и Ленкестер, тако се брзо ширила, да је већ 1833. долазио један ученик на само једанајст душа. То бијаше велик нанредак и све се то урадило без икакве мешавине од стране државне управе. У Инглеској уздржава школе већином црква и разна друштва. Епискоиска црква имаде парохијске, народне и парохијске милосрдне школе. 1851. имађаше она 8571 школу, којима управља „Школско народно друштво." И друге цркве имаду своје школе. Ну и држава нодиже или пак потпомаже црквене школе. Тако је 1832. одредио нарламенат 30 000 дуката у номоћ јавној настави. 1839. установила је држава школску област, да у договору са црквама и друштвима управља народним школством. Инглезима није никако мило, што се држава меша у народну наставу, зато им ова новина не би по вољи. А када је влада 1849. нредложила нарламенту основу школског закона, дигну се на њу са свих страна те ју оборе. Али влада није хтела мировати. 1870. изда свој школски закон „Е1етеп(;агу е<1иса1[оп ас1," којим се одрећује, да држава надзире школе но својим надзорницима, дау сваком окружју мора бити довољан број народних школа. Полазак школе није законом обвезан ну сваки се школски котар стара, да деца марљиво нолазе школу. Сваки школски котар имаде своје стражаре, који иду около и терцју децу у школу. Ако родитељи не шаљу деце, тада се опомену, казне и напокон се отирави дете на трошак родитеља у ноправилиште. Све до 1840 не бијаше у Инглеској носебног учитељског сталиша. За учитеље су узимани људи, какви би се нашли — често и такови, који несу ниђе пристајали. Тек поменуте године оснују Шутелворт и Ту®нел ирво учитељиште у Батерсеји близо Лондона, а већ 1865. бијаше их 45. И учитељске су школе самосвојне; ну ако се покоравају владинима законима изданима за наображавање учитеља, добивају од државе трећину својих издатака. Инглески учитељ почиње своју каријеру практиком. Пре него ступи у учитељиште, службује пет година иод управом правога учитеља. Учитељиште полази две године а испит нолаже пред државним поверен ством. ш. С, К.