Школски лист

— 166 -

Узвишеиа стазо природе, истииа, којој водиш, то је снага и врело, дело и наобразба, задовољење и расноложај васцелогабићачовечанства. Истина ти не развијаш човечанства брзим и сјајним растом, и твој син, о прнродо, ограничен је, његов је говор израз и последица савргаенога познавања ствари. Ако ти пак у твом уређењу људи путе претичу, тад смућују сами у себи своју нутарњу снагу и уништују починак и равнотежу свога бића у својој нутрашњостн. Они то раде, кад забразде у стоструки мстеж речи и мнења нре, но што реалним знањем збиљних предмета ирилагоде дух истини и мудрости, и кад звук и говор и реч, место истине реалних предмета учине основом свога духовнога правца и првога развића својих снага. Ова уметна стаза школе, која ред речи слободне, чекајуће, нолагање природе раздире, ствара од човека уметан сјај, који застире несташицу нутарње снаге а задовољава временима као и нашем столећу. Становигате живота, ознако индивидуалности човекове, ти си књига природе. У теби је снага и ред ове мудре водиље, и свака гаколска наобразба, која се не оснива на овој нодлози човечије наобразбе, води странпутице. Човече, оче своје деце, не терај снаге њихова духа у даљне даљине, пре но гато вежбом ојача, и чувај се крутости и напора. Снага природина, и ако неодољиво води к истини, није у свом вођењу укочена; глас славуја звони по мраку, и сви предмети природе наслађују се у окрепљивој слободи, ниђе нема сене досадна реда. Кад би у природном начину наставе био наеилни и укочени ред, тад би и она стварала једностраности, и њена истина неби благо и слободно улазила у пуноћу васколикога бића човечанскога. Одурни тешки нагон за иуком сеном истине; нагон за гласом и звуком и речи истине, ђе не мами ни један мар, ђе није могућа ни једна унотреба ; завађање целокуине снаге растућега човека мнењима крутих, једностраних гаколских наставника, стострука уметарења речовнога саобраћаја и моднога начина настављања, која се за основу полажу човечијој наобразби, све је то мукотрпно силажење са природне стазе. Њихов крути ток не твори у човеку истину благом послужитељицом човечанства, не твори благом осећајном мајком, чије је весеље и мудрост весеље и нотреба њезине деце. Човек губи равнотежу своје снаге, снагу мудрости, кад ее његов дух једнострано и силовито бави једним предметом. С тоганије наставни начин природе силовит. Па ипак влада у њеној наобразби чврстина а у њеном уређењу кућевна точност. Растрегаени метеж многознанства није ни најмање ток природе. Човек, који лаким летом облеће свако знање, а нејача своје знање тихом сталном унотребом, и овај изгуби стазу ириродину, ведри, стални, позорни поглед, мирно, тихо чуств;о истине, које прима истивите радости. Кодебљив ј е цут људи, који у дармару свога миогазцадстра нада,-