Школски лист

— 182 —

земном крају, ти си снага човечанства у свакој висини и његова јачина у свакој дубљини. Веро у Бога, ти ниси носледица и резултат развијене мудрости, ти си чисти смисао нрииростности, слушајуће уво невиности на позив природе, — да је Бог — отац. Бити дете и бити нослушно то није резултат и доцна последица довршена васпитања, они морају бити рани и први основи човечијег образовања. Чуђење мудраца у дубљинама створа и његово исграживање у безданима творчевим није образовање човечанства за ову веру. У безданима створа може се изгубити истраживалац, и по његовим водама може тумарати, далеко од врела неистраживих мора Бог, отац, његово присуство у колибама човековима, — Бог у нутарњости мога бића, — Бог даваоц својих дарова и мојих животних уживања, то је образовање човечанства у овој вери, то је снага природе, која сву веру оснива на уживању и искуству. Или не ирожмавају ли те човече ! — народу вичем — не прожмавају ли те, човече, поуке о великом добру ? Теши ли те или умирује то, ако срећа или несрећа у свему превлађује? Тешили те говор мудраца, када око тебе лелек горе пролама и тебе раздире ? Али кад твој отац твоје биће у твојој нутарњости јача, кад ти твоје дане разведрава, твоју снагу за болове снажи и превладу благодатних уживања теби самом открива у твојој унутрашњости, тад уживаш образовање природе у вери у Бога. Крух, што га дете једе из моје руке, његово је детинско чуство а није његово чуђење о мом ноћњем стражарењу и мојој бризи за његове доцне дане. Неразбор је много расуђивати о мом раду, јер то заводи његово срце и може га од менз одвратити. Припростност и невиност, чисто човечанско чуство за захвалу и љубав врело је вере. У правом детињству човечанства постаје нада вечитога живо та а права вера човечанства у Бога не живе у његовој снази без ове наде. Тиранско гњечење своје браће, деце свога Бога ремети човечанство у нутарњости. Редови његових погубљеника, његове удове и сироте јаучу, дркћу, гладне, верују и умиру. Ако је Бог отац људи, тад није дан његове смрти дан свршетка његова бића. Је ли чуство за истину у теби, човече? Говори! Не нротиви ли се то чуству твоје нутарњости, веровати, да је Бог отац људи — на да је ннак биће ових јадника коначно ? Бог није отац људи, или смрт није коначност нашега бића. Човече, твоје нутарње чуство сигурнија ти је водиља истине и дужности ; а ти двојиш, јер ти ово чуство силно нокликује неумрлост ? Човече, веруј сам у се, веруј у нутарње чуство свога бића, тад верујеш у Бога и у неумрлост. Бог је отац човечанства, деца су божија неумрла,