Школски лист

— 275 —

них стројева, где јој је исто на сметњи, налазимо и на површини самога друштва знаке, који дају сведочанство, да ниво морала опада. Рата међу државама и народима није још не стало, него је организован и одржава се у нерманенцији. Борба за живот међу појединцима, којој је гесло: граби где можеш! води се невиђеном ревношћу и безобзирношћу; жеђ за уживањем расте у ужасним размерима и хоће пошто пото да се задовољи. — У чудном лову за средствима за задоволење исте гомилају се та V руци појединих сретних, који имају одважности и обогатити се без рада данас је лозинком стотине тисућа. Међутим умиру људи од глади и на улици; затвори се пуне и против скитње се издају нооштрене наредбе, и — под сјајном иовршином богатства и раскоши зија провала социјалне беде. Самоубијства се јављају већ и код ученика, да не давно смо читали, како је гимназијалац убио свога саученика — а на другом месту опет - догодило се то у Угарској, да се склопило друштво младих л>уди за заједничко пировање, које је имало да се оконча самоубијством. Није цељ овога предавања истраживање узрока, из којих нроизлази садање опадање морала, нити је нужно да се оградимо иротив тога, као да би хтели са Русоом да се окренемо нротиву саме цивилизације, а не противу времене трулежи њезине језгре. Али би било лудо, кад би хтели кривицу за то да припишемо школи или њеном новијем уређењу. Три су Фактора, који су се снојили у духовном образовању човека: кућа, у којој Је одрастао, школа, у којој се учио, и друштво, у ком живе. Те три чињенице одговарају солидарно за посљедке васпитања. Али би било тешко да се означи, колики удео припада свакој од њих, Погледамо ли у пун живот, то ћемо видетп, да су људи у главноме онакви, какве су породице, из којих произлазе, и каква су друштва, у којима живе. Заметци свега потоњега живота усађују се истина већ у најнежнијој младости, али ноље за развитак характера није ни кућа, ни школа, него живот. Ту се лаћа друштво појединца и утиче неодољивом моћи свога општења и својих установа на његово васпитање и не престаје, догод га себи не приподоби. То приподобљавање друштвено, та асимилација траје тако дуго, догод човек живе, а његови посљедци су различни по томе, как-