Школски лист
- 71 —
у моме последњем писму рекао: да је треба да чуваш за потоње дане.Недавно сам имао разговора о тој теми с мојим једним добрим пријатељем, који је такође учитељ; и од њега сам у тој ствари ово чуо: као што ти је познато — говораше ми мој пријатељ — да сам био у препарандији доста слаб ђак, то сам поставши учитељем хтео се да покажен као вредан учитељ. Дневно сам проводио с децом у школи по 10 часоваКао холуја јурио самунастави заборавивши, да предамном седе малена и неразвијена дечица. Онда нисам хтео ни да чујем, — говораше ми пријатељ, — да се лаганим ходом може што ваљано иостићи. Јел' да је то абсурдум ? питаше ме он. Ја сам ћутао. Ал ево ја признајем настави он — да сам тако радио. Па још кад се приближивао исиит, е, онда да сам могао и ноћу би држао иредавања, само да од мојих ученика створим али нисам знао ни сам шта! Радио сам снагом, коју не може дати никакво крштено створење осим учитеља; али онако ]ош и данас вапијам за мојим онда изгубљеним здрављем; па да сам тиме користио школи не би ми било ни по јада; али овако оштећена је и школа и ја. Ја сам и онда као и данас знао да то педагогија забрањује али ја сам то багателисао; био сам неверан и хтео сам у мо.јој школи да створим нешто особито! У мени је био демон, који ме је гонио напред. Ја сам хтео да створим изврсну школу: а од мене изврсна учитеља; хтео сам да покажем, шта с:е може учинити претерана ревност! Као што видиш — настави даље, ја сам се у мојој радњи врло преварио; јер и поред моје најбоље воље и највећег труда нисам могао моју школу да створим изврсном! Жртвовао сам сву своју снагу; нисам жалио ни највеће благо — своје здравље, само да би школу моју могао створити угледном, па поред свију тих напора не мога постићи цел своју. Научен својом собственом штетом кад нехтедох туђом заверио сам се свечано: да ћу у будуће бити умерен у послу. Ја сам се мој млади колего чудио приноведању мога пријатеља и како смо врло интимни то се неустручавах запитати: шта је био главни узрок да је тако лакомислено жртвовао себе и ону дечицу ? Ја сам истраживао узроке — настави он - - тога зла, у које радо упадају многи наши млади учитељи. Искусио сам на себи, да су ме на тај корак навели следећи разлози: моје сопствено частољубље, и друго да се покажем свету као сувише вредан. То су зли дуси, који скоро сваког човека у своје окове окивају. Но има — рече — случајева, да и највеће нерадише развијају кад и кад сувишну ревност своју. Ту мислим оне учитеље, који преко целе године на раде у школи ништа и тек на неколико недеља пред испит навале ови бездушници на сироту децу, то ие уче и муче од јутра до мрака. Оваки учитељи су нрави мучитељи! Како је мој пријатељ у своме говору дотакао се и школских ис пита, којих се важност у данашњем добу доводи у велику сумњу, запитам га : како он мисли о тим школским испитима? По моме мишљењу — рече — исиити су главан узрок, да учитељи наваљују прекомерно надецу, само што то једни чине неколико цедеља, а други преко целе године само