Школски лист

да иенит што сјајније испадне. Па томе рекох му нису криви иснити него учитељи, који заборављају, да школа треба да учи за живот а викад и нипошто за испит. Тако је рече — само треба да знаш, да се код нас у томе полаже већа важност на Формалност него на саму ствар. Учитељ, који своју школу добро „обрихтује" за испит, добиће веће нризнање, него учитељ, који се неосврће много ва испите. Школски су испити још врло добра прилика за оне, који оће учитеља да повижују и срамоте. Зарад здравља наше дечице и напредка школиног као и очувања угледа учитељевог крајње би време било, да се испити абсолутно збришу. Нека се измишљавају сви други могући начини, по коме ће се моћи видети шта је и колико је учитељ радио у школи — кад мислимо, да без тога школа не може бити, само не јавне испите, на коме свако оће да се нрави важан и учен, а све на моралну штету деде и нонижење учитељево *) Жој пријатељ свршио је свој говор и ја му се лепо захвалим с молбом, да ми дозволи, да те његове доживеле догађаје саошптим теби; мој млади колего. Он ми је то драговољно допустио, јер жели, да се ти користиш туђом штетом, па да не будеш претеран у школском послуј проводи одређено време у школи с одушевлењем и радошћу, обављај свој посао, па ћеш више користити, него да си у стању брегове покретати. Само онолико ради, колико од тебе тражи Бог и закон, а више нииошто. Још на једну важну околност имам да те упозорим мој млади колего — али о томе други пут.

*') Не слажемо се са мнењем писатељевим у погледу на испите. Јавни испит

је најсгоднија прилика, да се родитељи увере о радњи учитељевој и о напредку дечијем и да се у обштини одржи ааузимање за школу. У осталом, који учитељ савестно и са љубави ради нреко целе године око васпитања и наставе својих ученика, томе није нуждно „абрихтовати" и наваљивати на деду да пред испит више уче. Ако има каквих мана по селима о испитима настојпвати ваља да се оне одклоне, али 8ато још нетреба јавне испите укидати, него их ваља на крају сваке иолгодиае по пропису држати. В

Оксид или моноксид угљика, СО, гае је без боје и мириса, само је мало лакши од атмосФерског ваздуха и због тог се врло лако измеша ш њим. Може да се заиали и сагори тада лелим плавим нламеном у диоксид угљика, С0 2 , који се обично, ако и погрешно, назива угљена киселина. Оксид угљика постаје кад угљен гори, а не приступа му у довољној мери ваздух. Постаје још и тада, кад диоксид угљика прелази иреко усијаног угљена. Усијаним оксидима метала одузме лако њихов кисик и због тог се служе њим врло добро и врло корисно при добијању метала у високим пећима. Али оксид угљика је још и врло оиасно тело и не прође ни једна зима, а да му не постану жртве више мање људи. Познато је из новина, како су два инжењера, који су имали да чине неко извиђење на Готхардској жељезници, у Гешенену ностали скоро жртвом тога отрова. Више дана био је један од њих у највећој опасности живота

Ст. Кер, 1883.

А. Р. П. учитељ.

(Из школске хигијене.)