Школски лист

— 211 —

и стадоше навалиде папуштати цркву. Истина, да су они на тужбу епархијске властп наредбама високе вдаде приморавани, да иду у цркву и да појати морају, али учитељи ипак обављају ту своју дужност тек као од беде ; ученике своје не доводе у цркву недељом и празником редовно и у подпуном броју, нити настоје да ови у цркви поје и апостол читају. Има од тога до душе изузетака, али су ови редки, и понајвише од разположења и добре воље самих учитеља зависе. Кад се још узме у обзир да у Хрватској и Славонији немамо довољап број учитеља православних Србаља, него се у покомунаљене школе наше за учитеље постављају иноверци, онда се тек види, како је жалостно садашње стање цркве и народа нашег у тим крајевима. У државним препарандијама учи се и неколико Србаља, али се они у тим школама неуче ономе, што им је нуждно, као учитељима србске православне деце зарад религијозно-моралног васпитања те деце и зарад службе црквене по нашем обреду; они су невешти црквеном читању и појању, па нити су кадри децу томе учити, нити имају воље на то. Наша србска православна деца неиознају црквено-славенска писмена, незнају читати црквене књиге, и катихета мора их најпре да учи писмена познавати и читати, да их може учити молитве и науку христијанску; с тога што се у школама пучким неуче наша деца читати црквеним пиеменима, немогу она ни да уче црквено аојање, нити могу читати у цркви аиостол, него им учитељ којекако латиницом наиише аиостол дотичнога иразника, иа они тај латиницом наиисани лист метну у књигу црквену и из таког, често грубим иогрешкама начичканог листа читају аиостол у иравославном храму Божијем а иред живом црквом народа свога, на велику жалост и јавну саблазан овога ! Пошто није законом прописано и утврђено, да у школи, где су деца православна, мора бити учитељ србин православне вере, који би дужан био децу нашу црквено славенском читању, појању и апостолу учити, децу редовно у цркву доводити, и у њој појати штотреба; то се догађа често, да наша србска деца у недељне и празничне дане у цркву своју недолазе, или дођу без учитеља и надзора, па у цркви непоје, него улазе и излазе кад им је воља, јер на њи непази учитељ, и они су ту без надзора сами себи остављени, да служе на саблазан православноме народу. Са свију страна тужбе стижу, да то тако скоро свуда бива, а тако бива и у самој катедралној цркви у Пакрацу,