Школски лист

— 214 —

маха горој страни; јер чезнемо за насладама, богатством, сујетом, хвалом и т. д. И наш прост свет зна, да стида, хоће рећи моралности — све већма нестаје, иа у потврду тога ноказује на црвену тачку у средини амбрељастог цвета дивије мркве, и вели, да те тачке исто тако као и стида с дана у дан све то више нестаје. Јест, свет је наш морално тргнуо у натраг. Сви ми знамо да је моралност врло лепа, врло узвишена моћ нашега духа, на опет, колико нас је, који за њом чезнемо, који хоћемо да је у себи развијемо и у делима својим остваримо?! — Често хоћемо да су нам бар деца такова, а то чудновато долази, јер кад сами несмо и нећемо да будемо као што би хтели, од кога би имала деца да нам се науче? — Хрћав иример родитеља узрок је, да су нам и деца неморална. Човек није у стању да гледи два три минута сиграјућу нам се децу, а да не чује тушта речи, да не види тушта дела, од којих нам се коса двже у вис, од којих нам се кожа јежи. А богме од невал.але а покварене деце, неморални људи постају. Врло лен изглед! Рекао сам, да је наш свет тек онда почео пропадати, кад се упознао са бригом за опстанак. Но помишљати, да је та брига, та борба узрок томе, што се тобоже не долази до времена, да се у самоћи о оном, што је узвишено, што је божанско, нромишља, што се на јавности такова дела не чине, таково што номишљати велим, било би безразложно Та цељ човека на земљи није само борити се за свој опстанак; то искључиво само животиње чине. Човек ваља да буде, ваља да остане човек са божанским му особинама Поглавити узрок нашег моралног пронадања лежи у немилој околности, што се зло радије прима и усваја, но добро; што нам моралног васиитања не достаје. Кад једап кола товари, а двојица истоварају, никад се не нанунише. Кад се морал пе негује, но се само нарушава, веизоставно мора пасти. Тако је свугде, где год би требало да је нраво морално васнитање. Узмимо редом! — Наша штампа, измеђ осталих штетних књига даје нашем свету много такових, које хрђаво упливишу на морал и обарају религијозну свест народа. Писцима је стало до тога да им се књиге само троше. У нас се књиге равнају према захтевима покварене светине, а пе светипа према добрим књигама. И само позориште, на жалост, упливише штетно па морал, са својим силним, страним, ноквареним комадима. Ал, шта ће се! — Свет на ове прави „аплаузе." Школа даје само онога знања, од којег се временом може користити. Школа нам и не помишља, да је против недагогије, да је против разума, да је атентат на шк. напредак, кад се једнострано васнитава. Она држи са светом и вели: „штаће нам морал, кад од њег нема никакве користи." — Са моралним васпитањем хрђаво отојимо. Двојица кола изтоварају а нико их не товари! Код оваковог стања ствари, шта остаје нама учитељима да радимо, а да нам савест чиста остане? Учитељ ваља да се и телом и душом ода свом позиву, да гледи, да себе у сваком погледу усавршава, те да тим узможе одговорити свом тешком нозиву. Учитељ треба да буде прави васпитач; човек, који се не да капацитовати од непозване светине. Нека се небоји нацадаја од ова-