Школски лист

— 70 —

и понавља. Па да ли учитељ и школа тај прекор заиста заслужују, и како би се дечије владање на улици дало поправити ? Учитељ, који у школи упућује ученике своје карактерним сликама из св. иисма, примерима из дечијег живота и из читаначких чланака на еве оно, птто је школи задатак као заводу за васпитавање, — учинио је своју дужност. Он може бити задовољан ако види, да су му ђаци пажљивн, побожни, марљиви, учтиви и ако у школи вољно врше његове заповести. Али он не може и не сме бити равнодушан пр.ема владању њихову ни онда, по што пређу преко прага школског или кад иду од куће у школу. Разуме се само собом, да садашњи учитељ не може бити оно, што је у Римљана био педагог: вођа (роб), који је водио децу у школу и из школе, и пазио на њих, да им се што на путу не догоди Дужност такога педагога примили су на се, као што је природно, дечији родчтелзи са свом домаћом чељади Учитељ пак дужан је својски потпомагати их, да се потпупце врши закон, који говори о владању ученика изван школе. То може бити овако. РодптелзИ знају у колико се сахата ночиње и свршава настава, знају и то, за које време дете њихово може доћи из школе кући; пе дође ли на време, они ће га питати, где је било, и ако је оно узрок, што није рапије дошло, родитељи нек па послетку, употребе дисциплинарна средства, која учитељ не сме употребити ни онда, кад му се ваља бранити од иосве рђава детета, као што се недавно збило у Цислајтанији, где је неки ћак ујео учитеља за прст, кад га је овај хтео да извуче из скампје и по што је учитељ ђака за то ћушио, па тужбу родитељску, учитеља је казнила власт, што је употребио телесну казну. Где ђаке такога кова родигељи узимљу у заштиту противу учитеља и где они овога носледњега још и на суд потежу, меето да су му захвалпи, што им жели дете да поправи — ту не може бити ни говора о моралном васпитању, нити се ту може одржати морална важност учитељева. Само иотпомажући школу у њезином послу моћи ће родитељи очекивати од учитеља, да очисти рђу и опачину с детиње душе и да га спреми за врспа грађаиина у потоњем животу његову. Оцеви и матере и сваки онај, који очекује, да сама школа ради око моралног васнитања дечијег, врло су неправични и желе оно, гато је немогуће; они не треба да смећу с ума, да школа није само завод за васнитавање, него и завод за учење. Родитељској кући остаје много више времена за васпитавање својега порода по школи; јер деца проведу седам пута више времена код куће него у школи с учитељем. С тога се због преступа дечнјих изван школе неосновано коре учитељи. Сваки одрастан члан нашега друштва ваља да сматра дужношћу својом изправљати дете, које би, отишавши испред ока учитељева, понашало се непристојно и противно законима школским. Ми се, истина, можемо похвалити данас мпогим напретцима културним, али, што