Школски лист

— 102 —

ном строгом испиту 9. августа 1859. године буде оспособљен за учитеља основпе школе с добрим успехом, на основу кога бивше високосл. намесничко веће у Темишвару одлуком својом од '29. октобра 1859. иаименује га за учитеља I. и II. разрзда сриске осн. школе суботичке, и од тада до дана смрти његовз одправљао је своје учитељске дужносги кроз 27 година иајревносиије и најсавесније, тако, да је од предпостављене му власти више пута добијао изјаве признања и похвале. Кроз све време службовања свога главна му тежња бе;не, да очува своје учитељско достојанство пред децом и грађанством, и да подигне углед учитељском сталежу у опште. Да је у томе ио могућности и уснео, показује та околност, што је покојник нартчлто у свјјим млађим годинама као чињеница Фунгирао у најинтелигентнијим круговима друштвеног живота, и једне године само му је један глас недостајао, да није изабран у своме вар. кругу за вар. представника. Покојник је оставио за собом: многе лепе спомене, који имају трајну вредност за школу и просвету, а нема сумње, да би учинио још и више, да га немила смрт не покоси у најлепшем добу у 46. години живота пуног пробе и искуства, те му не даде доживити, — што је од Вога желио, — да бар најстаријег сина на пут настави. Овако вредном раденику у винограду школском и трудбеиику за народну просвету рецимо: „Вечна му успомеиа међу пама, лака му црна земља!" Ћ. Г.

ШС ИЗ БОСНЕ. II. Прву ријеч посвећујем сри. иарод. осн. школама. Оне су у вријеме нред окуиацијом биле (у колико су постојале) једине праве носилице народ. просвјете у овој земља, а к данас могу се мјерита са подигнутим државним школама. Оне су и цанас, а биле су и ирије, главна узданица, права дика и понос иравосл нашег српског народа. Ја бар нисам ниђе чуо ни видио, да се са толико пијетета, са толико љубави и интересовања говори и разабира о школи и њеном раду, као овђе. Овоме је народу његова народна школа у сред његова живог срца, и он колико је побожан и искрен приврженик своје цркве, и толико је исто, и баш с тога велики љубитељ вјерског живота, љубитељ своје народне школе. „Црква је без школе мртва" „школа одговори" — чује се у народу. Ено и у здравицама о крсној слави и т. д., несмије да изостане: „а ову ћемо сада за нашијех школа и нашијех учитеља и т. д." Али није само таково одушевлењз за српску школу у првака и вођа појединих црквених општина, него је и у самој маси народа а особито у свима сталишима градског живља ноказује се у даним згодама и приликама толико дивних и најновол.нијих начела и мисли о великој потреби важности и значењу српских народних школа, да се срце сваког посматрача народног живота и кретања највећим миљем испунити мора. Код ' овога народа нису то само празне ријечи, што произлазе из сујете, него баш и сама дјела, често доказују нуноћу и свестраност мародног мишљења и осјећања.