Школски лист

— 43 —

полпкости, какве само у природи постоје. Па целог века свога позвани смо ми, да том стазом гредемо, а да никад не посрнемо, пити малакшемо. Но два оружја, која морају у том путу увек уз нас бити, ипак нас могу да осоколе и ојуначе. Та два суоружја: воља и стрпљење. С њима свуда, без њпх никуда. Они су помоћ наша, они су сараднаци наши, а п вечити нам пратиоци. Ето, такав је био иозив учитеља и пређе, док још учитељица није било, а такав исти иозив ннишао је и на прве учитељпце у нашем народу, кад је ускрснула мисао о њима — почела, да се оствареном зове. (Наставиће се.) КО ДА БУДЕ УЧШЈБ? Кад ко хоће да се прими учитељског звања, или науми, да се почне срематл за њ, треба да запита сам себе: „Имам ли наклоности за то?" Ово је од најважнијих питања. Не ћу ни најмање да омаловажавам природну даровитост — важност моћи здравог разума, што ће свако пуним правом иризаати, да је од веома велике важности за учитељско звање. Али учитељева нрава наклоност, — наклоност, гато се не обзире само на материјална унапређења, него хоће да користи у вајвећој мери онима, које треба да обучава; наклоност, нгго испитује пре свега природу и способности човечијег духа и плаши се одговорности, кад покуша, да му буде васпитатељ ; накловост, гато злато за груду земље, гато је достојна презрења, сматра, кад га сравни с оним вековечитим драгим камен >м, гато треба да углади и да га изнесе на вадик, да вечито светли; наклоност, што изруга земаљске идоле и за највећу цел сматра усиовојење савести ; наклоност, што озбиљно истражује, шта је истинито и сасма одбацује све оно, што је неумесно; наклоност, што у сваком детету познаје руку Божију и гори од жеље, да добије нрилику образовати ученике до највећег степена, што боље узможе, — овакова наклоност је нрво, што треба да је у учитељу и без чега ни најсјајнији дар не може да га учини отлитним у звању. Лако је примити учитељско звање без припреме; лако је спремити ее за-њ без онога поносног уверења, што племенига саваст увек изискује; али није лако исправити ногрешку, шго проста забуна и непажња може да проузрокује у души детињој баш у оно доба, кад са забуне и непажње најлакше догађају. Има мног) учатеља, који нису своме раду наклоњени. Многл не само да не пазе на то, да се за свој посао достојно спреме, него шта више баш из личие угодности хоће да буду учитељз, а често и у том уверењу, да су неспособни за сваки посао. Жноги од учатеља другу цел истакну себи. Неки су и у каквом вишем заводу и тек с тога се приме учитељског звања, да би имали пралике набавити нужну своту за издржавање, а главна им је цел : да про-