Школски лист

— 71 —

ници" тако подиисивати почео, стао се Грујић на својима спнспма подписиватн: „Срб Милутин", које је име затим стално у књижевпости задржао. Свршивши угарска права, препоручен буде као даровит Србин митроиолиту Станковићу и дође у Карловце, где за три године богословске науке сврнш и 1840. послан буде од свог повог дибротвора на искушеније у манастир Кувеждин, где га стари игуман Генадије Новаковић у монашки чин прими. Како је међутим Стапковић напрасно умро, остане Грујић заборављен у пустињи Светосавској све дотле, док није за митрополита изабран био Јосиф Гајачић 1842., који на препоруку проте Сгаматовића ученог монаха Никанора у двор прими и зађакони. У двору карловачком као ђакон, протођакон, архиђакон, а за тим као синђел (рукоположен је за свештеника први дан Духова 1846.) и протосинђел проведе Грујић неколико година предавајући у богословији догматику, славенски језик и црквено појање. У то време богословија Карловачка била је на врхунцу славе своје. Протосинђел Сергије Каћански - као образац мудрог и нобожног православног подвижника — и архиђакон, а за тим и протосинђел Никанор, као ватрени и за благо цркве и народа одушевљени србски велеум, билн су у то време највећи украси Сиона србског и нредстављали су учећој се младежи србској остварење два најузвишена идејала србска: Побожности и Народностн. Грујић је био у свему десна рука митрополиту Гајачићу; оп га је пратио на земаљске саборе у Пожун; он је састављао најлепше иастирске посланице Гајачићеве; он је као протосинђел говорничким својим даром у цркви усхићавао и нросвештавао народ. Године 1846. приликом, кад је цар Фердинанд дозволио слободу прелазка из римске цркве у нашу, сачинио је Грујић у похвалу митрополита Гајачића пастирску игру, коју су „на Глаговести" те године слушатељи Богословије у саборској дворани у Карловцима први пут представљали. Пред ову пастирску игру краспословише најотличнији питомци богословије неколико Грујићевих ватрених песничких производа, од којих је све нас највећма у усхићење довела била дивна песма: „Србин па гробу Стевана Штиљаповића." Настугш и година 1848. На србској народној скупштини 1. Миј* у југру, носле беседе протосииђела Каћапског држао