Школски лист

— 119 —

чувати ол. неразумљивих, отужних прлповедака, јер такима се жељене цељи не постизавају. Родитељи често и-внашају пред децу ствари, које не постоје, с памером или да их тим умире, или да их тим занимају. Ту су в а р а њ а. Не треба да кажем, после свега, да су та варања просте лажи и да их као такове ваља избегавати. Уверен сам, да се деца могу и са другим, невиним стварнма умиривати и занимати. Учитељ ваља да љуби сву децу у школи једнако; деца љубе онога, ко њих љуби. Љубити кога, а битл с прам истога веповерљив, није могуће. Само се љубав не сме прелити у мажење; деца се учитељу не смеју удварати, јер све то може бити повод лагању. Из овога излази и то, да учител> не сме блти са децом суров. Суровост изазива неповерење, а неповерење може врло лако бити повод лагању. Кад строг учитељ зада деци задаћу какву, деца често од страха лажу, кад не донесу задате задаће. Похвале и покуде су такође средства за душевно унапређивање деце онда, кад се с аима као штс ваља поступа, Децу за добро дело ваља похвалити и за рђаво покудата, али само са неколико речи, без сравњивања те деце с другом децом. Једино таке похвале и покуде у стању су дете душевно унааредити, поправити и сачувати од сујете и огугланости, охолости. Нема сумње да су к а з н е још неирестано важна средства дечијег унаирећења. Оно: ,што год је метод и учитељ б 'љи, тим мање треба казни," 1 ) у колико је оиравдано у толико је још данас прост разговор. Кад би се деца од рођења васпитала добро, то би имало смисла; али како се васпитају наша деца еа дому, па на нослетку, како смо далеко и од ваљаног школског васпитања?! — И то се вели, да казне ваља да буду природне посљедице рђавих дела. Али посљедице рђавих дела нису свагда довољне казне. Код дечјег лагања ослонити се на ириродне последице и других се казни не лаћати, значи, пустити децу да лажу У осталом: казне су крајња средства, у крајњим приликама их и ваља употребљивати, па и тада смотрено. Деца особито у својим млађим годинама често хоће да причају, како су била тамо и тамо, како су јела ово мли оно и т. д. што међу тнм није било. Оваке лажи васпитачу не треба да задају бриге. Деца не знају шта говоре; она говоре из нагона, тек да се говори, а кад деца не знају, да је оно, што говоре, лаж, онда она и не лажу. Деца у бујности своје уобразиље кажу, што су видела да други раде, да су сама радила, кажу да су радила оно, што су в *љна да раде; то њихов |ј души годи. У осталом децу у даљим приликама ваља исирављати, и извађати на пут истмне, само нри том ваља пазити, да се њихова невиност нашим мешањем не новреди. Држ м да сам са оволико одговорио цељи, коју сам себи у почетку обележио. За то и завршујем. 2 ) Т. МарјановиЛ.

') Рго^. Иг. Т. 2Шег : 1,ећге о. ег21сћеп(3еп ХЈп1егпсћ1, р. 4

2 1 У 2. с.роју „Школоког Лиота" од о. г. између ооталих тема и ова у натпису ове раоправо ирсиоручена јо од п. г. Уредника нашем учитељетву аа раоправљаље. Једно дакле за то, а друго што сам о тој ствари већ и од пре премишљао, с вољом сам се латио да речем две три у прилог решаваља те тако важне теме. Т. М.