Школски лист

— 151 —

0 ВЛЖНОСТЕ ШОРАЛНОГ ВАСПШБА. (Свршетак). Децу треба приводити сажалењу и доброчинству. Ако смо ради њино срце у тима добродјетелима изобразити, то треба њу кадкад у жалосна, али поучителна обиталишта сиротиње одвести. Ту треба да она сравне своје стање са иатећим људма, који једнаку природу са њима имају. Показати јој треба да виде страховиту слику глади, тврде ностеље, тврда и црна хлеба, те да чују уздисаје тешке оскудице. Не треба њу удаљити од таких жалосних појава из бојазни, да ће се љин размажени укус с тим увредити, или њој болне осећаје проузроковати. Ти су осећаји дика човечија, а радујмо се томе, ако се у деци појаве. При томе не треба своје сузе с^кривати, него показати, да их се не стидимо ни у човечијим 10динама. Али треба и задовољство доброчинства и помоћи, коју смо остављенима и нужнима учинили, са њоме делити. Навикнути треба њу, да се у својима забавама и раскошима мало ограниче, да би могла онима, који се у нужди налазе, помоћи. Треба јој из рана појмљиво учинити, да оно доброчинство, што нас ништа не кошта, или при којем ништа друго нечинимо, вего само оно, што је нама са свим излишно и непотребно, дајемо, да тако доброчинство нема велике вредности и да се то не може у правом смислу добродјетељ назвати, Наградити треба њу за доброчинство, али не са поклонима, него с' тим, да она у радости сиротиње, коју ми подпомажемо, болника, које ми опорављамо, жалосних, које ми тешимо, учествовати могу, те да чују са каквим пуним срцем они свога добротвора благосиљају. Учити треба децу, да знају над својима тјелеснима захтевима господарити. Ту треба спојити учење са вежбањем и започети обоје тако рано, колико је год могуће. Ко се није у младости научио уздржавати, томе ће то у старостн врло тешко — ако не неможно — пасти. Привикнути ваља децу, да се гдекоји пут невине забаве својевољно одрекну, или уживање истих прекину и с тим да снагу њиног духа и господарење над собом покажу. У томе смотрењу треба да јој дамо добар пример. Приредимо какву забаву, коју са њоме заједно намеравамо уживата, и иа то се још унапред са њоме радујмо, — ако нам какве дужности или случајне околности, које може бити баш ми сами наредимо, уживање те забаве препрече, или се одзову, то онда покажимо њој са нашим неноремећеним задовољством и са поуком, да ми дужности свима забавама нредстављамо, да је добро, када се тежње умерити знају и када можемо над собом господарити. За тим јој представити, да се у тој истој добродјетељи вежбају, или бар при такој прилици њину љубав к' нама иокажу, те онда ону децу треба, која се највољније томе склоне, својом пажњом наградитл. Ако јој испочетка тешко пада толико снаге над собом ноказати и много их труда стаје, да не би у плач дошла, то се ипак не смемо завести, да њу сажељавамо. Што се чешће така ваљана вежбања чине, тим ће јој лакше пасти највеће жртве добродједетели принети, када њина дужност од ње то захтевала буде. На послетку треба децу привести стрпљењу у патњи, постојанству