Школски лист

— 45 -

своје управе и односно ради обнародовања подручним местним школским властима и учитељима. Из седниље сри. прав. нар. дркв. Школског Савета држане у Ср. Карловцима 27. Новембра (9 Децембра) 1887. Др. Ника Максимови&1 иодиредседник.

Српско учитељство 13. Фебруара о. г. изгуби у Вукашину Павловићу најстаријег свог члаиа. Историја срнске школе једва је још кога забележила да је 64 године непрекидно учитељевао а иза тога још 3 године у учитељској мировини живео ; велим једва је кога забележила, а тако исто и једваће 'кога још и забележити, као пгго бележи Нестора српског учитељства „деду учитеља станишићског" Вукашина Павловића. Вукашин Павловић родио се првих година овога столећа у Безедеку, а детињство своје провео је у Брањину (КишФалуби), где се у тамошњој школи учио, а у цркви под управом ироте Саве Косића у читању, појању и правилу црквеном вештбао. Године 1822. свршио је српску учитељску школу у Сомбору. Прве је године учитељевао у Рац Хидошу ; затим за свој ревносни рад. буде унапређен учитељским местом у Батосеку, где је пуних 16 година као учитељ служио. Из овог места буде изабран у Станишићу за учитеља, где је равно 46 година непрекидно као учитељ и појац школи и цркви ревностно служио. — У дубокој својој старости тако је већ био видом ослабио да није могао више школу, покрај своје најбоље воље држати, с тога га честита и нлеменита цркв. општина у Станишићу стави у пензију, давајући му годишње 300 ®ор. из такозваног подучитељског Фонда, уз то је још и из учитељског нензионог Фонда из Ср. Карловаца, у коју је он између 1822—25 године ирилагао, уживао приномоћ од 80 Фор. годишње. Обе ове нрипомоћи уживао је 3 године У последње доба са свим је и телом и видом ослабио, да се није могао већ ни сам подворити ; а већ више од 2 године како је вид из другог ока са свим изгубио. У овој његовој старачкој слабости угаси му се и носледњи дах живота 13. Фебруара о. г. у суботу на Немањин дан при залазку сунца. Честита цркв. оиштина станишићка поштујући и уважавајући неуморни и многогодишњи рад и труд свога „деде учитеља" јави одмах сутра дан 14. Фебр. у Сомлор вбл. г. Н. Т>. Вукићевићу управитељу учит. школе и замоле неколико приправника да свога старог учитеља са свечаним по. јањем „Свјати Боже" до вечне куће отпрате ; уједно иошљу довољан број кола и зимњих огртача г. управитељ иошље осморицу приправника, најбољих појаца, са којима оду још и сомборска два учитеља на укоп. —