Школски лист

— 136 —

својом струком бави. Једном је тако, да је збир једнога рачупа већи од нојединих бројева тога рачуна. Очевидно је дакле, да ова два критичарева закључка један другог потиру. Стојн један или други, а који стоји, то остављам, да читаоци самм пресуде. Од своје стране иримећујем, да су заиста без довољно логике изведени. Но да видимо, да ли у мојој књизи има таких погрешака, које се „не могу узети као омаље" и због којих се књига тек условно читати сме На страни 1. сам изнео стање наше народне школе, у коме се нрз неколико десетина година налазила. За тим сам нродужио : „Остало све беше истиснуто, беше заиуштена задаћа народне школе, ио којој има ђаше, да негује васколики развитак својих ученика. Последице тога беху: телесно онадање, умна ограниченост, назадак у газдинсгву, нотрвене човечанске и хришћанске врлине." Речено и сада нотписујем, а то и сам г. критичар нризнаје, кад вели: „А њен је (школин) нозив у главноме тај, да та зла слаби и ублажује." Без обзира дакле од куда зла потичу, то стоји, да их школа слаби и ублажује." И ако она то буде заиста чинила, опда је јаспо, да ће зла бити мање, ако иак не, да ће га бити више. Из тога онда следује, да су та зла заиста последица запуштене народне школе. Али г. критичар још додаје : „Она пак сама их никада отклонити не може", што и сам признајем. А што нисам павео и остале чињенице, узрок је, што нисам то питање за себе обрађивао, те ми није нужно било. Споменуо сам тек толико, колико ми је било потребно с обзиром на оно, што сам том ириликом раснрављао. На што дакле без невоље тражити и оно, нгго у књизи никако нема. На стр. 9. своје књиге спомепуо сам о Фреблу и забавишту, а носле тога сам продужио: „Исто је учинио, кад је изрекао: да дете није створ, који само посматра и учи, но који претставља и ради, тако иосматрањем и учењем прикупља знања, претстављањем и радом до истих долази, с тога ирво има иотпуну важност, ако је у свези с другим, ако је учење иомоћу делања." (Наставиће се).

Неиролог. Арсеније Десанчи^ нарох медински и местни школски управитељ нреселио се у вечност 8. Јулија на дан св. Проконија ове године. У својој младости свршио је препарапдију у Сомбору године 1837. и 1838. с отличним успехом. Најпре је био учитељ и ђакон, а за тим је постао нарох у Медини, где је пуних 50 година као свештеник чинодјејствовао у Бол:ијем олтару до скора, јер још на Духове ове године служио је са јеродјакоиом грабовачким у Медини. 1Цсле Духова се наскоро разболи и после кратке, али тешке болести у 73. години живота свог нремину. Родио се у селу Ланчугу близу Мохача. Био је тачан и строг, нарочито у цркви ири богослуженију и при молитви ; ту се није смео мрднути питко