Школски лист

— 156 -

ће ми г. критичар допустити, да од ступња тога развитка зависи ступањ чсвечије телесне и духовне снаге. С обзиром на њихов међусобни одношај држим да важи ово : „Природа развија у једно време све наше сиоссбности. Вештина, која помаже нрироди, треба дакле да их развија хармониски, како би увек њихова снага била једна ирема другој."*) Најпосле — држим: да и у називима нисам иогрешио, јер наши опробани књижевници називају исте човекове стране у опште и у појединостима: способности, силе, моћи. Моћима сам их назвао и сам, а тако их назива и г. критичар.**) Из преднаведенога се дакле види, које су то човекове урођене моЛи, види се, да их и школа треба складно и свестрано да развија. По томе се види још и то, да је дотнчно моје суђење правилно и оправдано. И сам г. критичар признаје, да је ово спорно питање најглавније, па ипак му је поклонио најмање пажње. Он по своме начину наводи и то место овако: „Задатак основне школе је : даг све човекове моћи . . . развија." Навео је дакле тек поједине речи без сваке свезе, а на примедбу, те мисли, дс је нешто доказао. Та ако је моје суђење заиста погрешно, онда је требао цело то место у свези навести. Поред тога је требао изнети своје правилно суђење, те би тако дао прилике читаоцима, да и сами о ствари расуде. Јер овако изгледа, да или и сам није био на чисто, или да му није стало до истине. На стр. 4. своје књиге назвао сам Песталоција оцем новије педагогије, а на стр. 9 Фребла оцем напредне педагогије. Исто ми г. критичар замера и вели, да је новија и напредна педагогија једно исто, те је неприродно, да има два оца. Но ово би стајало тек онда, да је г. критичар доказао, да између Песталоцијевих и Фреблових назора о васпитању, као и у извађању истих, нема никакве разлике. Али он то није доказао, нити је доказати могао, пошто разлике у оба правца има.***) А како је Фребл у томе напреднији, то сам га смео назвати оцем те напредније педагогије, чему ни то не смета, што је био Песталоцијев ученик. Та није то првина, да је ученик напреднији од учитеља, да има своје умне производе. А што може бити у другим приликама, за што не би могло бити у овој п^илици? ! И тако је ето дато сваком своје, што је са свим природно. По Х-ме се види, да ни у томе питању нисам погрешио, а поред тога се в ;ди још и то, да ни тај критичарев приговор не стоји. Па све да сам и ногрешио, то не би била стварна погрешка, те се озбиљан критичар њоме не би ни бавио. После изложенога примећујем, да је ово спорна књига — мој први рад после две и по године, за које време нисам ништа радио, иошто ме је окобоља мучила. Па и кад сам писање отиочео, бољетица не беше са свим минула. Но ја сам се усилио, пошто сам држао, да је ваљало која и из'"нашнх редова да се чује онда, кад је одбор петнајсторице хтео да

*) Види књигу : „Историја педагогије" од Ђ. Миличевића стр. 314.

**) Биди књигу : ,,Русовљев Емил" превод М. Нешковића стр. 6. и ,,Рад у првоме рпзреду основне српсие школе" од истог стр. 62.

***) Ко хоће да се са Фребловим назорима боље упозна, тај цека прочита дело, које је под *) на 154 стр. већ споменуто.