Школски лист

— 204 -

* да је детету Јоакима етарца и старице Ане, још при зачатију Божијим Ангелом навештено било, да ће бити благословена ао свој земљи, т. ј. да ће роцити Искупитеља света, пак према томе знали су и то, да је па њој од самога часа тога била и остала необична Божија благодат и св. Духа дар, да јој дакле није б иј^д од нотребе школа и наука — као осталој деци. Но благочастиви родитељи њени, свеетни свега тога — с једне стране из нревелике бриге око чеда свога, а с друге опет из исте таке љубави и ноштовања према обичајима свога народа и наредбама своје домовине — не хтедоше их ни обићи, већ допратише јединче своје у храм, да се ту — у обиталишту Свецара — а под управом свог народног свештенства напоји свежим пићем Божијега слова и науке светске одабране. 0, да дивног примера за нас, браћо! и за децу нашу! Може л' бити јаснијега путоказа за нас од овога, кога нам св. Црква сваке године пррд очи изпаша? Заиста не! Светковањем данашњега дана света нас Црква учи дакле, да дгцу своју у школу на науку слати имамо не само с тога, што нам то полаже изрично слово закона, већ из љубави према подмлатку нашем и из поштовања нрема самој науци, — као што су чинили и родитељи пресвете Богородице. — Не ваља рећи : „Ех, само кад, би имао ко чувати овце, ил' свиње, ил' марву, ил' тако што," — јер то је велики грех. Јер за љубав тога, што! би се ти морао одрећи, да три дана не проводиш свечарство, већ само један и сватове не т±и дана, већ један и што ти се снаха твоја не би накарадила свиленом хаљином, кад иде на венчање, већ што би се имала оденути у скромно и стању и положају своме сходно одело, — за љубав, велим, свега тога убитачнога раскоша свога заиста је највећи грех начинити чедо своје душевним богаљем ! Све дакле да је и спало баш на то, да нема ко други из куће бити свињаром или чобанином, већ да би то морало спасти на дену нејаку, — ограничи своје сувишна, често раскошпа — на чак и кажњива уживања, пак ћеш толико заштедити, да чувара себи најмити и платити можеш. Старајмо се, љубазни, за душевно васпитање деце наше боље, него за очи наше у глави, јер што ће нам и очи, ако будемо морали на њих гледати најпре душевну, а за тим материјалну, па најпосле и телеспу иропаст деце наше. Јер куд и камо је нама дапас теже живети, него старим нашим, а деца наша још тежим дневима па сусрет иду, у којима ће умно слабији и неразвијенији нодлећи и уступити место на свом рођеном огњишту умно и морално надмсћнијем туђину. Света је ово истина, љубазна браћо; с тога вас и молим, да не узимате ове моје речи на лако, јер из чисте љубави и од срца долазе и знајте, да ће сваки онај, који к сриу не прими овај искрени савет пастира свога, крји је готов и душу своју за вас ноложити, дочекати клетве порода свога — ма то чак и у гробу било ! То стићи мора свакога, јер ко не прима добар савет, тај греши против Духа светога. * * * Кад су свети Родитељи Богоотроковице пронашли за нотребно надивно чудо чак и небескога анђелског света— привести „иитателницВ