Школски лист

42 —

Школи су у том многп недостатци на путу, јер право васпптање не састоји се у прописима и правилима, пего у вежбању. Зато родитељи треба да одмах још из мале малоће вежбају и иривикавају децу евоју, да им буду послушна, јер је послушност темељ срећи њиховој и извор многих других врлина. А то ће се постићи онда, ако се деци што мање заповести давало буде и ако се од њих само оно захтева, што је нуашо, а при том родитељи особито пазити имају, да сваку њихову заповест деца тачно извршавају, јер ако им једаред само пође за руком погрешку какову учинити, а да од родитеља нит' опомене, нити икакова укора и казпе добију, тада им је ноложен темељ многим другим погрешкама, које ће се у будуће све више и чешће догађати. Родитељи не смеју равнодушно гледати погрешке и никакво неупутно дело своје деце, пит' пуштати, да све дубље корена у њиховом млађаном срцу хватају, држећи, да ће се погрешке њихове деце, кад буду старија, временом — саме поправити, не мислећи, да ће сваким даном све више маха отимати, те све опасније бивати. Као што свакој болести за врућа трага треба лека тражити, тако и свакој махни и погрешци дечијој треба одмах доскочити и изкорењивати их и још у повоју клицу изтргнути, док се није у крв и душу детињу улегла и расклијала. При карању и казни деце пак треба родитељи да су сагласни и сложни ; никако не треба мати да брани и теши дете, ако отац кара, а тако исто не сме отац бранити, ако мати кара, јер се тиме деца кваре и постану јогунаста. Добра дела и врлине дечије треба умерено похваљивати, да још боља постану. Тако васпитавајући своју млађапу узданицу, бићемо достојни потомци паших дичних прадедова, који су нам кроз толике векове очували и неоскврњене у аманет предали најдраже светиње — на име : дично име српско, језик, веру и слободу. Тако подупирући школу, бићемо прави посљедоватељи св. Саве, који је сав свој живот школи посветио. Није трошио благо на наџаке ни на буздоване, већ је подизао школе и манастире, чиме је неоцењиве заслуге стекао и име своје у народу српском овековечио. За то предајмо млађаном нараштају нашем у амапет успомену светосавског славља, која ће их крепити и с њима живети, док год буде Србин иа свету. Говорио у Купинову на св. Саву 1889. год. ТЕОДОР ПАНИЋ, учитељ.