Школски лист

— Ј02

пријатеља изгубили, како је људство милосрдног младића изгубило. — То су врлине, за којима морамо тужити, што су са једним младим човеком у гроб положене. Није чудо, што је говорник на крају изјавио, да ће га другови, познапици и пријатељи вечно у успомени носити. — Пека му је и овим вечна успомена од нас! Из цркве се кренуо спровод на св. успенско гробље, где је тело покојниково у гроб иоложено. Путем и на гробу појао је дивно приправнички хор. Смућени и дубоко погружени вратисмо се дома, заман питајући себе : „Зар је баш морало тако бити?" Н. (Прештампано из „Бачванина" од 21. Маја 1889. број 21.)

СВОМЕ ДРУГУ

У гробу је узданица, Стрвен живот нлад. У гробу је срећа, радост, И оав очев над.

куписмо се нас некол ко, Па узели чунак мали, Те по мору жића наша Носили нас морски вали. Пловили смо, певали смо, Бесмо срећни, бесмо чили ; Љубљасмо се, грлисмо се, Јер смо друзи верни били, Али једном облак тмуну, Па све нама ближе, ближе. И ветрина јака духну, И бура се страшна диже. Бура бесни, а чун плови. . . — Вал га носи доле, горе . Један зграби Милана нам И зарони у то море.

Сада мирно то је море, Јоште плови чунак мали. Ал' у чуну несмо скупа, Један другар нама Фали.

У Сомбору о Духовима 1889.

Божидар Бор^ошки.